Манускрипт, 4: Видосав Стевановић : ТУТУМИШ

Bivåi MUREÄEP. - Чувај се, Роде, смутљиваца, сигурних попут врбовог клина. Овде је све записано старински, уз гутљај црног вина. Није ово ни Почетак ни Крај. (Ни Бела И Белит. Ни Кутија, паклена, Пандорина). Ово дрвеће дуже траје од људи не и од шимшира, виолина. Ово дрвеће, можда расте из најдубљих пукотина?

уторак, 27. септембар 2011.

Видосав Стевановић : ТУТУМИШ

у ћошкастој антологији Душана Стојковића

Цреп.Лишајеви.Кров Велике магазе, мишљеновац, 26.09.2011. Снимак Иван Лукић

(одломак)

Преда мном је стално била сенка Истокова. Машући ми бацајући пољупце ближила ми се сенка Истокова. Тело моје трнуло је и јежило се као у болести.

и увече је мој наопаки Славуј издахнуо из ината око девет сати баш када је црвени месец заиграо над фабриком конзерви. Родио се слеп живео болан умро нем рекао је старац што се биште под нашим прозором и позвао неколико збабаних вештица да га оку- пају и припреме за укоп. Од незнатне уштеђевине још сам и попу морала да платим. Сахранисмо га у среду на палилулском гробљу на коме се сахрањује сиротиња и најзад

МОЈ ИСТОК БИЋЕ УСКОРО

У МОМ ЗАГРЉАЈУ

јер љубљена мајчице Богиња ово писмо зато шаљем твом љубав- љу испуњеном удовичком срцу. Без вас двоје сваки минут биће ми месец и сваки сат година рекла си ти благосиљајући ме и же- лећи ми много среће у трагању. Преда мном је утрвен пут ка сре- ћи и никаква Несрећа и Судбина худа које прате Истока од колев- ке до бркова неће моћи да ме спречи. И са мртвачким покровом устала бих и отишла к њему. Живим зато да другима пружим разлоге да живе рекао је Исток онда када му је Мусавера рекла да је најлепши мушкарац на свету и бог свеколике женскадије. Јуче ми је плавокос младић у белој кошуљи кратких рукава пришао на улици. Исток чека сутра пола три после подне Вардарска 32 други спрат лево стан осам ћутање и тишина рекао је тај анђео гласник и сместа се изгубио у ћорсокаку иза дрваре код улице Црвено Барјаче. Сунце је блештало у излогу фотографског друш- тва и грбави рабаџија на плацу поред галантеријске радње исто- варивао је црвену циглу. Мој живот биће песма кад се вас двоје будете срели рекла си ти љубећи ме на капији и бришући сузу у куту десног ока. Надам се да си пазила Истокове канаринце јер његово велико срце вишак своје љубави расипа на животиње. Сместа сам купила хартију и оловку у књижари код биоскопа Пионир. Моје срце испуњено је радошћу ликовањем чежњом страхом. Гледам како се под прозором биште гарави старац и осећам како се усијано сунце окреће у небу. Не верујем у Страш- ни Суд јер ће доћи светлост блага и велика. Радуј се љубљена мајчице. Љуби те у оба исплакана образа

твоја ћерка Менка жена твог сина

Истока с. р.

Заричем се да ћу одсад сваком просјаку дати неки динар нарочито на Први мај. Да ћу родити свакад кад будем занела. Да ћу строго пазити на лечење секрета 5. група. Да ћу грешнику Славују подићи споменик од тридесет хиљада код каменоресца Проке. Да нећу псовати хулним речима. Да ћу опростити Тана- сију што ме нећку претворио у хоћку. Благослови нас Господе Боже Наш за будућу радост и страдања.

Исти дан у истом граду Крагујевцу у истој соби око шест сати поподне.

Била је грозна лаж. Исток не постоји. Менка такође. Пос- тоји крагуј птица која кљује очи живима и мртвима злобница и злокобница. Хохштаплери знају сваку рупу у закону и путеви во- де на све четири стране света док је сваки комад земље костима нагнојен. Кажу да се у овдашњем музеју налази костур мајмуно- човека и да сва деца пре рођења личе на њега. Зло ће нас прогута- ти. Црница ће избацивати а море нас неће хтети. Славуј је гово- рио како Истока има само кад га нема. Није нам потребан ника- кав Страшни Суд јер довољни смо себи као проклетство.

Сунце данас беше јаче него икад и жеђ је велика.

Ужас и само ужас је свуда око мене. Али ништа ме неће спречити ни поколебати мајчице љубљена моја. Ништа на шуга- вом свету више то не може. Јер без обзира колико смо слаби и лажљиви и поводљиви и глупи и покварени и порочни и свирепи и гадни ми ћемо ипак победити несрећу па макар својом драго- вољном смрћу својом последњом могућом слободом својом пат- њом и понижењем. И стога пљујем на град који нема бар три др- вета са погодним гранама дубоку реку или вишеспратницу. Моје ствари завештавам Јеленикама а фотографије теби. Мане Фикус свакако је имао право својим сечењем вена у топлој води. Кад се ништа више не може онда бар то блаженство.

(1969)

Видосав Стевановић, Рефуз мртвак, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 85-87.

___________________________________________________________________________________

ДУШАН СТОЈКОВИЋ
ГРАМАТИКА СМРТИ
ПРОЗА – IDEM НАШИЈЕНЦИ