Истакнути пост

Црним мурећепом записано

ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

четвртак, 25. децембар 2008.

Пернати зец / Мирослав Тодоровић



Срби Игњатовићу, због наговора да истрајем

-Сиротињо, и Богу си тешка – мрмљао је Влајко Тутавела.
-Мани, сиротиња, јадотиња - гракну Ж. Главоња.
-Да говна требају сиротиња ни дупе не би имала. Нисам то ја смислио. Давно је све ово уређено. Чуо си шта каже учени Воја. Од како је свијета и вијека једни вуку, други туку, трећи се возе. А сви би да се возе. Е, не мере, баћо. Они који вуку би да туку, они који туку би да се возе. У томе је квака, буразеру. Када се они што се возе опусте, ови што туку и вуку удруже, ето срања, ето револуције. А да није сиротиње не би било богатих. Не могу сви бити једнаки. Ни на руци нису сви прсти једнаки. И, зато Влајко, не тупи. Гледај себе, чувај своје дупе. Ваљда видиш да ово на добро неће изаћи. Ови организовани, да кажем чланови Партије, сопственим ће се курцем изјебати. И опет ће, велим ти ко брату, гулија да страда. Ђе је танко ту се кида. Него да цимнемо још по једну.
Ж. подиже руку, показа три прста.
Коле донесе три вињака.
Седи, рече му Ж.
Шефе, прпа – брбља Коле и са послужавника узима вињак, подиже чашицу, куца се, наздравља, уз речи „ничија до зоре горела није“.
Ж. га упитно погледа: -Казуј, шта има ново? Шта мрсе у Сепареу?
-Јеси ли ти, шефе, члан партије? – пита будаласто Коле.
Ж. у трену поврање у лицу. Влајко види како му се шеф зајапури ко ћуран и цептећи сикну на Колета.
- Шта ме зајебаваш, кој ти је матрак? Знаш ли ти да сам ја из домаћинске куће и да не припадам њима. То сам рекао и Мући, и због тога ме јебу где год стигну. И са платом и са тереном. Јесте, Мућа ме саветовао, говорио :„Буди ти са нама. Шта ће да ти фали, неки си вајни шеф, требаш нам због ове гологузије. Уклапај се, Главоњо, не пишај уз ветар, ако мислиш себи добро“.
Е, тако, а ти нашо да ми стајеш на муку, да ми солиш рану.
- Ама, јок – правда се Коле – све знам, само се чудим. Јер ово није било од како је прасе реп искривило. Луда кућа. А гулија плаћа, а тек ће да се награбуси…
- Ничија до зоре горела није – мрмљао је Влајко Ћевлија.
- Ама јок, шефе, понављао је Коле, знам ја све то, зато се и чудим. Нешто се грдно иза брда ваља, тако казује и онај наш хроничар.
–Ситуација, јеби га у дупе.
-Е, до мојега. Шта год да буде, биће до мојега. Пропали смо ми ко муда кроз поцепане гаће. Маче прогледа после 40 дана, а ми прогледали у 50 години. У цвету младости ако би се зајебавали. Код паметних до 30-те је лутајућа, 40-та је стварајућа, 50-та увршћујућа, а ми ваздан на почетку. Дан комад.
-Може и овако, додаје Влајко. 30 –те кад год хоћу, са 40 само ноћу, 50 љета, а ја још хоћу, са 60 свакојако, са 70 још некако.
- Ајде, бре, не паламуди – обрецну се Ж. – Дај да чујемо Колета па да идемо на трасу.
Види кроз прозор како се по кругу између барака врзмају радници из треће смене. Необријани, у избледелим радничким оделима ишли су бесциљно, излазили и улазили у бараке, чекали време да их превезу до тунела. Млађи су се зевзечили са старијима. Мунем па ћу да ти љуљнем, чу се споља, нечији, ко из бачве глас. Виде и чистачицу, Мару, како шмугну у минерску бараку. Морам, што у кући нема, тражиш у комшилуку – казивала је – онај мој, час на Ускрс, час на Божић. Испи га тунел, попи раћија... Па, жену највише радује када је туђа муда по дупету ударају.
Коле сркну вињак и поче да казује:
- Идуће недеље, у среду, овде ће да буде Централни раднички савет: Прво ће да се одржи састанак чланова партије. Чуо је све док је послуживао у сепареу да ће и главни газда доћи из Б. Има да видимо ко нам је тата. Али, само да знате, а ти Влајко, језик за зубе. Мућа ми припретио: „Ово што си чуо, ниси чуо“.
- А како знаш за остало? – пита Ж.
- Не знам ни ја- каза Коле- али Мућа рекао Гаври: - Наруџбеницу и у набавку. Пиши: 500 постељина, 500 радних одела, за мензу јави се Црном Бику да ти каже шта треба. Испразни помоћни магацин, напуни, да све буде као пицино око. И нека све иде преко „Мораве“, тамо је отворен нови рачун. Чуо сам, боље да нисам. Знаш како каже Цанко из Џеп „ко не чује, две си знаје“.
Ж. кресну вињак на искап. Умео је да суче вињак ко воду.
У мензу уђе чувар Клемпа. Послао га Мућа да види ко се све ту мува у радно време.
-Здраво, људино, ако се нисам преварио, каза Клемпо Колету. Коле ћути, зна за јадац. Клемпа је био њихов. Мућа је Клемпи говорио да пази. - Све да видиш, ко изоди и ко до’оди, шта односи, а ја ћу рећи, када буде требало шта је било. Клемпо трепће, ништа не схвата, ал све разуме. Видео је у свом вјеку свашта. Учених будала, а, и паметних који су се кажипрстом пописивали. Јашта, бокте. Добро, каже. Мућа гордо иде ка сепареу. Преко круга између барака кривељао је Брка. Иде, боли га уво на коју му је страну шубара. Оглувео, ономлани га у тунелу затрпала земља. Спасли га, али остао шунтав, у глави дошло до неког лома. Добро, казао је тада Мућа, биће чувар у кругу. Морамо да водимо бригу о радним људима. Пичка му материна кад остаде. Нису пазили, био је увиђај, овде су га у сепареу написали. Непажња, људски фактор. И тако Брка бивши милицајац поста чувар. Бивши, истерали га из милиције, због лоповлука. Не, није он крао, али знао је да зажмури кад треба. После је узимао своје исе. Лија, лија, па долија.
Ж. види како Мућа прође, виде како се и Коле усплахири.
- Не брини, оде он код Стојке, још му није време да лоче – каза Ж., - него реци за шта ће 500 чаршава. Шта ли сада мувају? Ајде, Коле, па ја сам те овде поставио, иначе би још дрндао на оном трактору. Kоле ломи прсте, не зна шта ће.
-Шефе, каже, ти си заборавио да Ђура шеф наше мензе, звани Пернати зец, зида мотел на Гори. Па што каза онај за Марка, пола пије пола Шарцу даје. Па се зацерека, ко луд на брашно. Хо-хо-хо, као да се камење суља низ урвину. А, знате ли како је добио то име Пернати Зец.
Елем, по новом закону, сви руководиоци су од те године морали да имају диплому. Јашта, самуправљање хоће стручне људе. Не може се у срећнију будућност тек тако. Мани ти Радула што је говорио да једва чека да дође тај комунизам. Чуо да се тада неће морати ништа радити. Печене шеве ће летети, а ми ћемо седети у ладовини као у земљи Дембелији. Мора и Ђура да полаже. Ди да полаже. Знао је посо, умео да набави, а да не забрљави. А сад да полаже. Јебага, па и друг Тито је занатлија, па кво му фали. А тек ови уз њега. Али, добро, де, да се полаже. Закон је закон, вежи коња где ти газда каже, па нека цркне и коњ и газда.
Организоваше испит у онај чувени мотел на планини. Да не дуљим како је све било. Стигли са свих стрна, да не верујеш, и они с врха. Але људи, јешни, пишни, да се чудом чудиш какви су. Говњивом мотком све је то требало разјурити, али где ћеш, власт је власт.Што реко онај Јовић: Влас’ мас’. У конфернцијској сали испит. Нећу да грешим душу, зна Ђуро посао. Испеко занат по вашарима. На жару, ражњу, на астал, у гепек, литар, гајба., па богме и у џеп. Подмажи да не шкрипи. Зна финесе, а ту је и она Миланка „љуљај забављај“ из Бању да створи атмосферу. Па једном се живи, ово је комунизам, своје не дам, туђе дизам. У се, на се, пода се, то је Ђурин живот и политика.
Паде и прво питање. Мора де се испоштује форма. Елем, треба шеф Ђура за диплому да наброји пернату дивљач.
Ђуро у чуду пита: -Је л ви то озбиљно?
Озбиљно, јашта. То је питање из уџбеника Више угоститељске школе. Аутор је академик, свима познати др Бурегџић. Он је измислио бурек наше будућности: споља ништа, а унутра празно. А Ђура се у себи смејуљи. Сети се свог изума. Косог реза. – Сеци, Смиљо, утуви у ту женску ћупу, сеци саламу укосо, да изгледа већа. Очи да наране, а дупе да им гладно буде.
Ови су за мене аматери, мисли Ђура, и поче да набраја: Ћурка, гуска, пиле...помисли да каже и патка, ал га нешто секну, чуо када неко некоме удари патку није добро. И то га помете. Не треба се играти с голо дупе око ону работу.
А председник Комисије ко јуне у пласт: - Даље, друже, како оно беше шефе ваше цењено име, а да, Ђуро. Има још, па ви треба да будете Директор службе друштвеног стандарда у Г. П. „Прогрес“.
Еј, „Прогрес“, бајко мој. Дакле...Попио је пет вискија, 2 картона му ставили у гепек, однео Мућа прасенце у викендицу, тесарска бригада већ недељу дана ради на његовој новој кући, држимо му свастику на платном списку, тобож саветник за радове у Африци, јужно од Сахаре. Саветник, шта ту треба. Будалу да саветујеш не вреди, а паметном савет не треба. У свакој фирми има на десетине таквих стручњака који и не знају како им се фирма зове.
Кроз полуотворен прозор допире бректање камиона. На прозору два врапчића радосно скакућу. Чује се јебозовно кликтање неке жене. Са златног оквира прдседника комисије свитну зрачак.
Ђуро стао, трепће ко сврака на југовини. Мућа се смејуљи, ко пизда на нове гаће, почасни је члан, не пита се, ал је важан, неизбежан је фактор, тако се представљао, ту је да развесели, да да штимунг.
- Зец, Ђуро, зец – тобож, шапуће.
- И...зец –гракну Ђуро.
Одговор му прогута грохотан смех Комисије.
- Е, то је наш кадар – кликну раздрагано Мућа.
– Има смисла за шалу. Ма какву шалу, ово је, богаму, права мудрост. Зец, него шта. Метафора за страх. За бојазан, поштовање власти. Ово ће онај хроничар да стави у књигу „ Протуве и анђели“.
Устаје, љуби три пута збуњеног Ђуру, намигује свима редом. У то, по договору, хрупише конобари, нагрну нека гологуза женскадија, наста кркљанац, е па, Мирославе, стани, то је за неку другу причу.
Сећа се како су играли пиперевку око Главног.
Има ли замерке да буде гост фирме у овом хотелу кад год то пожели. Он и његови. Кога год да позове, хтео је Ђуро да зна. Па, од данас је дипломирани стручњак. Кајла, бре. Еј, човече, узми се у памет. Прст на чело и шире, како је говорио Гавра, референт за самоуправљање. – Лично и персонално – учено би наглашавао. Може му се, био на семинару у Кумровцу.
-О, да - мумлао је Главни док му је дактилографкиња из Управе раскопчавала шлиц.
Три пута дај, па се удај, певала је разголићена Миланка. Мућа јој је трпао црвендаће у розе гаћице.
Који су ово скотови, видело се на лицима гостију који пролазили ка суседној сали.
Остали су ту до зоре, а оста и Ђури ново име Пернати Зец. (....)


Мирослав Тодоровић*


________


* Објављује се из рукописа ЛУДА КУЋА, БЕЛИ ШУМ... пар страница. Како Вам се чини? Слободно можете коментарисати... Часопис Идентитет полако и стрпљиво отпочиње своје електронско постојање. Настојимо да не објављујемо дуге текстове, не све оно што нам пошаљете и што можда очекујете и прижељкујете... Надамо се да ћете временом разумети и зашто. Целовите верзије појединих рукописа, овде публикованих, моћиће да се читају у штампаном издању. Претплатите се на време на Идентитет, или обезбедите на време број који вас занима.....

понедељак, 15. децембар 2008.

Друго поглавље аутобиографског романа Слободана Максимовића


2
У дане 26-28. јуна 1991. у гарнизону Задар одржавало се Саветовање о примени рачунара у артиљерији. Дан раније, увече 25. јуна, Хрватска је једнострано прогласила своју самосталност, а сутрадан и Словенија. Словенија је једнострано преузимала функције царинске службе на граничним прелазима са Аустријом и Италијом које су припадале Савезној царини. Хрватска се у том погледу није јавно изјаснила, мада је и она, из потаје, преузимала контролу над царинском службом на делу југословенске границе према Мађарској. Као одговор на словеначо преузимање контроле над међународним граничним прелазима отпочела је операција ЈНА на затварању или преузимању тих прелаза. У тим данима дешавали су се многи судбоносни догађаји за Југославију, али и за сваку појединачну породицу, коју је та политичка криза непосредно погађала.Око подне 26. јуна у Задар је допутовала група официра и генерала ЈНА, њих двадесетак, на савотвање које се одржавало у АШЦ под покоровитељством генерал-потпуковника Животе Панића, Помоћнка начелника Генералштаба за Копнену војску. Старешина авиона био је генерал Котуровић, начелник Управе артиљерије. Били су ту још генерали Чоловић и Стојановић, начелици управа инжињерије и пешадије, и неколико официра из разних управа и установа Савезног секретаријата за народну одбрану, као и неколико официра из Задра који су се враћали са службеног пута из Београда. Међу њима је био и потпуковник Јован из Одељења за научну делтаност, који је у АШЦ требало да поднесе излагање о примени рачунара у артиљертији - проблему на којем је радио неколико претходних година. Одмах по полетању авиона са аеродрома Батајница за Задар генерали Панић, Чоловић и Стојановић и пуковник Ускоковић отпочели су да играју карте и тако су себи скратили и онако кратко време лета од око једног и по сата. Остали путници пратили су панораму терена над којим се летело и препознавали објекте на земљи. Јован готово и да није обратио пажњу на игру карата и она му није сметала, мада се сећао бројних забрана које су у војсци дуго важиле - да војна лица у униформи не смеју да играју карте.У авиону је био и домаћин Саветовања, командант АШЦ, пуковник Момчило Перишић, (Јованов и он су се међусобно ословљавали са "другар") који је пре кратког времена био постављен на ту дужност ради унапређења у чин генерала. Почетак путовања Момчило и Јован су искористили за разговор о предстојећем Саветовању, али и о стању у гарнизону Задар, које је у последња два месеца постало изузетно напето. Касарна АШЦ "Марко Орешковић", артиљеријска касарна "Анте Банина", као и остале касарне у граду биле су у практичној оружаној блокади мада још нису биле нападане. Изузетно способан старешина, какав је био Момчило Перишић, на време је изместио ватрене делове артиљеријских борбених јединица на просторе насељене српским живљем око аеродрома Земуник Бенковца, које су се могле ослонити на јединице Книнског корпуса ради снабдевања и обезбеђења, а командне делове са поузданом везом и јаким борбеним и позадинским обезбеђењем задржао у касарнама у граду и тако, за познаваоце употребе артиљерије, обезбедио да са артиљеријском ватром, ако буде требало, може, без померања командних делова да покрије сваку тачку у Задру и његовој околони.Када је авион, прилазећи аеродрому Земуник, надлетао Книнску крајину пуковник Перишић је устао да покаже групи генерала и радозналих официра приближно место логора где је тада чувени Капетан Драган (неколико година се за њега знало само под тим именом) изводио обуку "елитних" парасрпских јединица "книнџи", као и места где су јединице книнске полиције српског састава поставиле брањене барикаде како би спречиле паравојне и новоформиране једнонационалне јединице хрватске полиције да у Книнској крајини преузму полицијске послове и одузму резерве наоружање за полицију и територијалну одбрану. Генерали су у разговору са пуковником Перишићем хвалили обуку Капетана Драгана, чија се суштина састојала у брзом постизању високе кондиције и оспособљавању бораца у вештом руковању најновијим пешадијским наоружањем. Једна јединица "книнџи" Капетана Драгана је, наводно, борбено неколико пута вреднија од одговарајуће јединице ЈНА. Јован то није хтео и није могао да разуме. Није могао да разуме како између два капетана, једног из ЈНА, а другог из аустралијске војске, и обојице Србина, може да постоји толико велика разлика у стручности, и како капетан из Аустралије за два месеца може да "направи" неколико пута бољег војника него капетан из ЈНА! Ако је тако, зашто није ангажован неки аустралијски генерал, или тим генерала и официра - шта би тек они могли да учине, и ко би могао да победи војску коју они обучавају! Јовану је било јасно да у вези са Капетаном Драганом није било ничег више од пропаганде чији је почетак могао да изгледа добро, али се није могао на добро завршити. И није му било јасно шта је то требало тајним снагама савезних органа да из далеке Аустралије доводе професионалног официра и промовишу га у старешину недостижних квалитета! У грађанском рату који ће да уследи Капетан Драган ће остати само капетан, а неки обични војници, или прваци међу националистима Хрвата, Срба, Мулимана, Албанаца, и ко зна кога све још, догураће до много виших чинова и звања. Један политички лидер постаће чак војвода, а један извршилац тајних служби биће прво командант Доборовљачке гарде, па претседнички кандидат, па мртав човек...Група генерала и високих официра срећно је стигла у Задар. Саветовање је било успешно, али је свима помутило расположење догађање у Словенији. Многе старешине је нарочито тешко погађала изузетно добро осмишљена и врло вешто пласирана антиармијска пропаганда преко Хрватске телевизије. Београдска телевизија у Задру се није могла гледати, па је Јован због тога био нерасположен. Одувек му се чинило да Београдска телевизија објективније извештава о догађајима у земљи, вероватно зато, што је њено извештавање било циљно - усмерено да се очува Савезна држава. Јованово нерасположење повећали су и неки неповољни утисци из сусрета са старим друговима из АШЦ. Поје Јожеф, Словенац, Јованов одличан друг и пријатељ, одбио је да даље сарађује на једном истраживачком пројекту. Миливој Петковић, Хрват, са којим је Јован четири године делио канцеларију и био кућни пријатељ, је, према причању Спасоја Чојића, Србина, без одобрења ноћу повлачио стражаре са обезбеђења касарне АШЦ, која се налазила у густо насељеном центру града, чије је хрватско становништво већ исказивало отворено непријатељство према ЈНА. Миливој Петковић је неколико месеци касније од потпуковника ЈНА постао генерал Хрватске војске, прво у Хрватској, где је и био рођен у партизанској породици, а затим главнокомандујући Хрватске војске у Херцег-Босни! Јованов школски друг и кућни пријатељ, Стојан, за протекла четири месеца изолације АШЦ је некако занемео и нагло омршавио. Официри Хрвати отворено су изражавали подршку хрватском режиму и без прикривања признавали да су им супруге, Хрватице, потписале изјаве лојалности новој хрватској власти...Старешине из АШЦ су ћутале. Ако сте били у друштву са двојицом или више њих, дојучерашњих колега, није било шансе да успе спонтани другарски разговор. Када се разговара са појединцима онда они уопштено изражавају велико незадовлољство са стањем у које су против своје воље доведени и страховање за своје породице, које су се, без домаћина, махом, одселиле у унутрашњост у безбедније крајеве. Официри Хрвати и Словенци нису селили своје породице. Јовану је колега Илија Бранковић причао како се у кризној ситуацији неки људи нагло мењају. Један старешина, раније склон пићу и нераду, престао је да пије и почео озбиљно и одговорно да ради. Јован је питао Бранковића како процењује држање Барића и Медведовића. Медведовић је био млад и доста неозбиљан официр, Хрват, који је изражавао чврст став да треба очувати Југославију, и поред тога што је његов рођени брат, екстремни ХДЗ-овац, био борац за отцепљење Хрватске од Југославије. Барић је био виши официр, Хрват, који је инсистирао на свом југословенству, али није могао да смисли текућу српску политику, која је такође инсистирала на југословенству. Барић, Чојић, Бранковић и Јован радили су генералску тему за тадашњег пуковника Котуровића, па су се добро познавали и лепо дружили. Кроз заједнички рад изгледало им је да су повећали међусобно пријатељство и поверење. Бранковић је Јовану објаснио да су се Хрвати, Медведовић и Барић, у то време добро држали и били чврсто југословенски опредељени. Само годину дана касније ова два официра ратоваће у редовима Хрватске војске против својих колега из ЈНА. До краја 1991. године скоро сви официри Словенци и Хрвати, напустиће АШЦ и већина њих ступити у новостоврене војске Словеније и Хрватске. Само мали број часних људи, којима је било жао што се распада Савезна држава, није хтело да се придружи ни једној војсци и већина њих је потражила спас одласком у земље западне Европе.Око поднева 28. јуна 1991, после вероватно последњег саветовања које је одржано у ЈНА, група генерала и официра укрцавали су се у авион за Београд. Поред авиона је била велика група жена са децом свих узраста, које су чекале да се и њима одобри укрцавање. Биле су то оне супруге и деца војних лица, које су међу последњима напустале Задар. Генерал Котуровић, као вођа пута, стајао је на улазу у авион и пропустао официре, који су службено путовали. Официри су отишли у предњи део авиона да би направили места за чланове породица својих колега из Задра. После официра генерал Котуровић почео је да пропуста у авион само породице оних старешина којима је он лично у претходна два дана обећао укрцавање. Маса жена са децом је брзо приметила да авион неће моћи све да их прими, па је без икаквог реда нагрнула ка улазу. Генерал је почео да виче и прети како никог више неће укрцати, па је чак две жене без деце, које су на силу ушле у авион, успео да истера. Генерал је настојао да прво прими жене са малом децом, али су жене без деце протестовале, јер је у авиону већ било жена без деце. Један капетан из Бенковца украцао је на силу, поред генерала, своју младу жену без деце и доста гласно рекао тако да се могло чути у читавом авиону: "Да видимо ко ће да те избаци! Јебаћу му матер! Разбићу му нос!" Мора да је то чуо и генерал Котуровић, али се, већ заузет са другим женама и децом, правио и да не чује и да не види. Официри који су службено путовали и већ били на својим местима, осећали су се нелагодно. Јован се осећао и некако кривим што ће он моћи безбедно да отпутује, а те жене са децом неће моћи. Криво му је било и што аеродромско особље не регулише укрцавање чланова породица, и што нико од старешина и пилотског особља не прискаче у помоћ генералу Котуровићу, који се нашао у небраном грожђу. Таман је хтео да се сам умеша и помогне генералу, када је реаговао генерал Стојановић и помогао свом колеги да по кратком поступку, од оних авиону најбилижих чланова породица допуне преостала слободна места. Укрцало се преко 80 особа! Пилоти између себе причају да су једном полетели чак са 100 особа, али сада не смеју, јер је над Београдом лоше време које отежава слетање.Посада авиона је, по завршеном укрцавању, затворила велика врата на задњем делу трупа и тако путнике оделила од масе жена и деце који се нису могли укрцати. У авиону је прави пакао. Температура је тако висока да са сваког лица лије зној. Много мале деце се узнемирило и плаче. Пилоти запуштају моторе, бука постаје све јача и деца све више плачу. Генерал Котуровић седа преко пута Јована, и због буке мотра, вичући, каже му: “Нисам могао све да их укрцам! Обећао сам им нови авион. У Београду морам да се изборим да им се упути нови авион или врати овај.” А на средини предњег дела авиона генерали опет почињу да играју карте: Панић, Чоловић, Стојановић и пуковник Ускоковић - иста четворка као и при доласку. У Јовану нешто препуче: у препуном авиону плачу узнемирена деца, плаче и по нека мајка и жена, напољу псују и куну оне жене са децом које нису ушле у авион, у Словенији се ратује оружјем, и Хрватска ратује својом пропагандом, а ове генерале и пришипетљу пуковника све то не узнемирује, чак ни плач деце, већ мирно отпочињу игру карата. А Јован је у току четрнаест година трупне службе, по наређењу тих истих људи који се сада страсно картају, забрањивао војницима да играју карте, чак им одузимао шпилове и враћао им тек при отпусту из војске. Војска је Јована васпитавала да су карте порок, чак ни у кући није имао карата. А генерали, пред децом која плачу, пред мајкама које би требало у генералима и официрима да виде своје спасиоце и хранитеље, и то све док негде напољу започиње прави рат - генерали играју карте!Јован то не може да разуме и почиње да протествује. Све се у њему узбунило. Опоменуо би он генерале да не играју карте пред том децом и њиховим мајкама, али га страх како ће то они да схвате, колико ће да му замере, какву ће цену за то морати да плати, па закључује да је кукавица, јер не сме да изрекне једну такву по свему умесну примедбу. Страх је Јовна и од тога како би остали прихватили то да потпуковник опомиње генерале. Пошто је са генералом Котуровићем прилично присан, а Котуровић не игра карте, и по лицу му се види да не одобрава то што његове колеге раде, Јован га моли да својм колегама дискретно скрене пажњу да није ред да пред тим цивилима, "тим нашим супругама и нашом децом, они играју карте!" “Како да их опоменем?” каже генерал Котуровић. “И мени се не свиђа, али шта ћу?”Њихов разговор слуша пензионисани заставник чије име Јован никад није запамтио и никада није желео да га се сети. Тај пензионисани заставник, пун себе, сав важан као какав генерал, а уствари обичан цивил, војни пензионер, који је бесплатно путовао војним авионом да би обишао своју викендицу у Задру (откуд заставнику паре за викендицу и тој још у скупом туристичком Задру!) дрско и гласно, са презиром у гласу, обраћа се потпуковнику Јовану: “Знаш ли ти, потпуковниче, ко је, бре, генерал Панић? Ко си, бре, ти, да њему забраниш да игра карте? Хоћеш ти да му забраниш? Опомени га ти ако смеш!”Јована хвата нови страх од ситуације у коју је запао и бес на заставника, чије име не жели да памти и кога добро зна од раније. Жарио је и палио у Управи артиљерије, где је радио као помоћник референта за перосонална питања. Био је то несумњиво способан, али по Јовановом мишљењу лош човек. Са свим генералима био је на “ти“. Многи од њих су га слали да им чини разне услуге. Чинили су и они њему уважавајући га више од многих способних и поштених официра. И сада су му чинили услугу: путовао је са њима о трошку државе да обиђе своју викендицу. Тај заставник је помогао и по неком официру, који га је довољно понизно молио за услугу, као да му је та понизност молиоца била награда за учињено! Један Јованов колега, без једног бубрега, је тако добио премештај кад права аргументација и званичне молбе преко многих надлежних команди нису могле да помогну. Јован зна тог заставника и не подноси га. У ретким контактима са њим, док се заставник њему обраћао са “ти“, Јован му се наглашено обраћао са “Ви“ дајући му до знања да му не треба од њега ништа, чак ни његово мишљење кад већ не може да му исказује дужно поштовање.Јован заставнику љутито и доста гласно одговара да му ништа није рекао те да би требало да држи језик за зубима. Старешине примећују њихову свађу, а заставник наставља да чика Јована: “Хајде бре, стисни ти петљу, па му ти кажи да не игра карте! Што тераш другога? Хајде бре, кад си толико храбар!”Њихову расправу примећује генерал Панић, висок гломазан човек тежак преко 130 килограма. Његов изглед лица са танким увек стиснутим уснама је увек опасан, а глас, кад ретко проговори, му је увек тих и раван и као да не прати онај опасани изглед, од којег многи официри и генерали страхују. Панић је врсни генерал испред којег је велика каријера. Јован га је краће време и лично познавао. И Јована је генерал Панић очарао том својом сталоженошћу коју испољава у свакој ситуацији као контраст свом строгом изгледу. Генерал Панић, тек благо покренувши очи са карата које су му у рукама, смирено, у пола гласа, пита о чему се то расправља. “Не расправљамо ни о чему, већ ја кажем да би ви требало да престанете да играте карте, а неки не мисле тако!” одговара му Јован. “А зашто?” пита. “Зато што није ни место ни време за играње карата!” Гренрал Панић без речи, лагано, као да се ништа није десило, врати поглед на карте и настави игру све до Београда.Потпуковник Јован протестно одлази из њиховог друштва у ходник који спаја труп авиона са пилотском кабином и, окренувши леђа играчима карата, остаје тамо читав лет до Београда, све док и последњи путник није изашао из авиона. Јован се сво време питао шта му је требало да баш он опомиње генерале да не играју карте. Било му је криво што га нико од путника није подржао. А било га је и страх да ће моћни генерал Панић да му замери због ове опомене, коју је, по Јовановом личном убеђењу, заслужио. Из каснијих контаката са генералом, а било их је више, постало му је јасно да му генерал није ништа замерио.У Београд се допутовало по киши.Авион је враћен у Задар по остале путнике.У Словенији се настављао рат, а Јован није разумео ни зашто је морао да почне. И сметала му је та игра карата његових генерала. И сваки покушај да разуме то њихово понашање и своју потребу и страх да их опомене није му полазио за руком. Код толико официра његовог и вишег чина нико се није нашао да их опомене да не играју карте! Мора да са њим, Јованом, нешто није у реду!


Слободан Максимовић*


__________


* Објављујемо овом приликом друго поглавље из аутобиографског романа Слободана Максимовића, пристиглог почетком децемвра на Велики конкурс Заветина 2008. Слободан Максимовић рођен је 1946. године у селу Урсулу (Рековац, Србија). Основну школу завршио је у Урсулу и Рековцу, гимназију у Крагујевцу и Јагодини (онда Светозареву) и Војну академију Копнене војске у Београду и Сарајеву. Као артиљеријски официр службовао је у: Струмици, Штипу, Тетову, Врању, Куманову, Задру и Београду. У Задру је имао успешну седмогодишњу каријеру наставника теорије и правила гађања у Артиљеријском школском центру, а у Београду је радио као наставник тактике у Командно-штабној школи тактике (годину дана) и као истраживач за борбене командно-информационе системе у Институт за ратну вештину и у Генералштабу. Објавио је око стотоину војно-стручних радова. У време грађанског рата 1991. учествовао у борбеним дејствима ЈНА на Банији као начелник артиљерије бригаде. Од почетка априла 1997. налази се у инвалидској пензији.

Ево шта нам је поручио: Поштовани Уредниче ЗАВЕТИНЕ! /Шаљем Вам на Вашу интернет адресу роман аутобиографског садржаја са надом да вам се допадне и да га још неко прочита са Ваше адресе. Ја, као ни мој јунак, не умем да тражим издавача, а помишљам и да ово што Вам шаљем није вредно објављивања. Па ипак...У сваком случају желим да кажем оном ко буде читао рукопис ради одлучивања о њему да су сва имена (сем имена главног јунка) и сви догађаји истинити, колико год је то било могуће, те да за свако спомињање и за сваку неистину, ако се установи, прихватам и сносим сву моралну и материјалну одговорност.Пристајем на свако редакцијско скраћивање текста али не и на промену садржаја.


*Објављујуемо овај одломак као охрабрење - самом писцу Максимовићу, али и другим сарадницима Идентитета, који, приметили сте, већ више од пола године не излази штампан на папиру. Заветине нико не помаже новчано, тј. оне још увек опстају као издавач на леђима самог оснивача. Међутим, интернет верзија Идентитета ће ипак наставити да излази. Молимо све сараднике, евентуалне, будуће, да нам увек уз свој текст не дужи од 8 страница, укуцан на српској тастатури ћирилицом или латиницом, пошаљу обавезно и своју фотографију, као и кратку белешку о себи. Јер текстове који то не буду поштовали, нећемо узимати у обзир за објављивање... Молимо Вас, и да нам пишете критички о ономе што објављујемо у овој електронској верзији Идентитета, о сваком чланку...

уторак, 14. октобар 2008.

Koviona : san Milana Rakića



KOVIONA



“Dve priče i nekoliko misli kao usput posejane - to je sve što je Branimir Ćosić saznao u Ženevi 1928. godine o kosovskim godinama Rakićevim.Premalo.
Potištenost Ćosićevu primetio je, po svemu, i Milan Rakić, njegov sagovornik. I pokušao je da ga utreši:”Kad budem ostario i povukao se u Kovionu, onda dođite, pričaću Vam.”
Koviona?To je Ćosića iznenadilo. Bio je zatečen:šta može biti Koviona?
Pomogla mu je Rakićeva supruga Milica: Koviona, to je Milanov san. Vi ne znate gde je to?Kod Ripnja. Tu ćemo napraviti kuću i živeti u uspomenama. Milan Rakić prinudno je penzionisan krajem aprila 1933. godine. Ministarski ukaz zatekao ga je na mestu poslanika u Rimu. Odatle je otputovao sa ženom u Pariz, na nekoliko meseci. U Beograd se vratio pred kraj 1933. godine.
Branimir Ćosić, bolešljiv od detinjstva, umro je od grudobolje 29. januara 1934. godine.
Jesu li se - krajem 1933, početkom 1934 - Ćosić i Rakić videli?
Priča Ćosiću obećana - nije se dogodila.
Koviona se, Rakiću, nije dogodila...
Citirano prema knjizi Jovana Pejčića MILAN RAKIĆ NA KOSOVU. Zavet - pesma - čin, Beograd, 2006, Konras, 436 str., str. 215
Koviona bi se, ipak, mogla dogoditi, već danas - kao novi, elektronski, književni časopis, posvećen prvenstveno nepotkupljivoj savremenoj srpskoj književnoj kritici. Mogao bih biti osnivač i izdavač takvog jednog časopisa, ne i urednik. (Urednik sam 4 druga književna časopisa.)

Koviona - strateško sredstvo za prezentaciju kritičke literature.Književni časopis, koji bi se razlikovao i od nekadašnjeg SKG, i od XX veka, i iz čijeg šinjela bi izašli pisci generacije koja nadolazi, koja još nije došla.
Časopisi koji danas postoje, i koji se bave književnom kritikom (tobože), na izvestan način “naštimovani su”, kako bi rekao B. Lazarević, u duhu oficijelnom. Nema časopisa koji bi na svoj način hteo u sve tonske redove.... Sve su to pristaništa nečeg, doista, bivšeg. Rakić je imao svoj san - Kovionu. Taj san je neostvaren. Taj san se može obistiniti, izgleda, kod nas, tek kad prođe sto godina, uglavnom samoće. Taj san može ostvariti duh - koji može (po B. Lazareviću) - “da poseti sve predele svog duha, i drugih duhova, i da se izvije daleko iznad sebe u ove večne stvari, i da ide u dušu svih pojava i, odavde svuda, da se vrati natrag u svoje ležište, i izrazi i uobliči:to je duh koji je veliki i slobodan, i on je taj koji zalazi u večno i neminovno”.
Neko treba da napravi novi put u srpskoj književnosti, zaista. Postojeći časopisi to ne čine. Oni utabavaju postojeće puteve.
Koviona - to nije samo san Rakićev, već i vasiona, velika misao, koja probija novi put.
U jesen 1943. Branku Lazareviću se činilo da nikakve utehe nema.Priseća se Paskalovih reči:”Kakva je himera čovek?Kakva novina, kakvo čudovšte, kakav haos, kakav predmet protuslovlja, kakvo čudo...” Da je bezmerno bedan čovekov slučaj u univerzumu.
“Čovek tu mora da se vrati na prokletu Evinu jabuku, jer smo od početka prokleti i izgnani i heruvim sa plamenim mačem “čuva put ka drvetu od života”.
Sveto pismo se toga setilo; setilo se da božju krivicu prebaci na nas i da nas, zbog sebe, prokune. I tako to ide od prapočetka i tako će to ići do našeg skončanja. To, pak, što Bog kaže u Svetom pismu, nas ne teši; ni nas ni NJega koga takvog, nama za utešenje, takvog stvorismo.Jer kako se umiriti kad je i On, baš u samome Pismu, tako uznemiren i tako neutešan.Narodna pesma ima pravo:”A od Boga, od starog krvnika”.
Tajna je to, Sveta tajna i, bez nje, možda, sve bi bilo još tajnije.
Pa ipak:”Čujte Boga!” Da završim kako sam i počeo ovo danas, sa Paskalom:”Saznaj, dakle, kakav si paradoks samome sebi. Ponikni, razume nemoćni; ćuti, glupa prirodi...” “Sabrana dela B. Lazarevića objavljena su skoro četrdeset godina posle smrti autora. Ta dela pripremljena 2003. povodom 120-godišnjice “Lazarevićevog rođenja, kao deo moralnog duga prema jednom od najznačajnijih srpskih književnih kritičara HH veka, koji je, iz politižkih razloga, dugo bio odgurnut u stranu i većim delom zaboravljen”, postala su dostupna. Mali broj ljudi u Srbiji zna šta se sve dogodilo na kraju sa ovim prekumanovskim intelektualcem, književnikom i diplomatom 1945 - 1946. Oduzeta mu je prodična kuća u Beogradu, kao i na Hvaru; premešten je u stan u Ul. Alekse Nenadovića 2.U toku rata supruga i sin Đorđe su umrli, a mlađi sin Ivan je poginuo u ratu kao član Demokratske omladine u sukobu sa partizanima.Iz Beograda se preselio u Dubrovnik; pokušao je da ilegalno pobegne u Italiju i bio uhapšen. Posle je otišao da živi kod prijatelja u Herceg Novom, gde je kao samac i podstanar živeo skoro punih dvadeset godina, do smrti. Umro je 6. oktobra 1968 i sahranjen je na groblju pored manastira Savine u Boki Kotorskoj...
Koviona - Da se nikad ništa ne zaboravi!
Koviona - Dvestogodišnji brest- zapis, koji u svojim godovima nosi prošlost i sadašnjost i budućnost. I nebesko-zemaljski paralelizam.Telo i dušu. Kada je u srpskoj kulturi i književnosti kulminiralo samo telo, samo jedan deo, to je bilo opasno, neprirodno i pogubno.Mnoge su civilizacije nestajale zato što su gubile ravnotežu tela i duše. Setimo se opet Lazarevićevih lekovitih reči:”Ići samo u jednom pravcu nosi katastrofu.Kad je egipćanska civilizacija bila na vrhuncu, raj je bio i na nebu i na zemlji. Tako je to bilo i sa ostalima. Treba tražiti Boga na oba mesta, i jednovremeno. Ako je tražen i nađen samo na jednom mestu, kataklizma je pred vratima...”
Koviona - priziva onu umetnost koja kao i velike reke deltom utiče u beskraj. Priziva pisce i kritičare čija je misao “deltoidna”.
Koviona - zna da religija i umetnost idu zajedno, da ritualna akcija traži umetnički prikaz. I doziva kritičarski duh, širok, na svim putevima, koji miri sve protivurečnosti i može da živi pod svim konstelacijama...


M. Lukić*


______

* Objavljeno u štampanom izdanju časopisa Edicije ZAVETINE