Истакнути пост

Црним мурећепом записано

ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

ЕНИГМА

..
..

       * * *

Ако нема љубави, има ли смисла постојати као хладан камен обрастао маховином? Вегетирати као црни глог?
    Али и црни глог у пролеће процвета.
   Суштина човекова се губи, чили као жеља за успехом...
 Вучем се од улице до улице, од града до града, од планине до равнице, од завичаја до далеких и туђих крајева са лепим називима и непознатим обичајима, али успеха не налазим, не налазим...
        Можда ћу једном бити славан, ако поживим, али шта то вреди у старости? Слава спутава.

   Њене су очи (Ж.) светле као рибњак обасјан сунцем и провидне... Ми много говоримо о путовању у Источну Србију  (због обичаја) и у Бретању...
    Можда сам ипак срећан, јер још нисам искусио ужас очајања? Он је, кажу страшан...
    Мој живот се зауставио нагло, а да не знам зашто ни како. Чујем у пролазу крај излога једне књижаре коментаре непознатих амбициозних момака који разгледају нове песничке књиге. Ах, ко све не пише песме данас! Ко све не објављује књиге. Демократизација књижевности је анархистички схваћена... (13. ХII 73. ) Јучерашњи дан који ми се због сујеверја учинио изузетним, завршио се горким пијанством. Све што је јуче било важно, данас је сасвим неважно. То још само држи танка као влас косе нит свести...Поноћ је, враћао сам се преко Трга Републике са најтужнијим мислима у глави. Испред споменика ме нека млађа жена заустави:“Млади Достојевски?Откуда ви овде?“ Побегао сам главом без обзира, као од привиђења? Откуд је оно знам? Са књижевних вечери? Неки верују да је песништво магија, и мисле да су дотакли праву истину, иако су сви гени наших лектира, сви пупољци прочитаних књига, и писање, препознавање и лов сензација, ражањ за душу. Око мене нема више никог, сам сам...


       Можда ту баш почиње права поезија?...
Успутни снимци из Шведске, октобар 2018. (Снимила БВРС)

     _____
          * извор: из бележница, 1973. - Наилазим на један патетични пасаж:"Многи су ме заборавили и ја за те људе више не постојим. Они, који ме повремено обнављају у сећању, чуде се. И окрећу ми леђа. Никога не волим и нико ме не воли..." - Средином октобра 2018. Крај једног шведског језера. Многи су моји вршњаци променили свет, чак и неки старији пријатељи (М. Милановић, док сам се припремао за путовање на Северно море). Морамо се помирити са чињеницом: да једнога дана неће  бити никог из наше генерације у животу, ни наших синова, ни унука (ако их буде било). Само оно што смо записали, без обзира - у рукопису, или одштампано. Па ће и то, неминовно, нагризати време и деценије, као влага зидове кућа. Да, болело ме је то, када су ме издавали тзв. најбољи пријатељи; тада, давно, у младости,  када су ми, како кажу, неки од људи са којима сам био близак, "окретали леђа" - од памтивека је тако. Бога су издали, Јуда, зашто би сви други, песници, ми, били поштеђени тога? Браниће нас, кад нас више не буде било на свету, само наше речи, крикови и патње, и можда понеко из генерација које ће доћи... 

ЛеЗ 0016426      
               

КО ЈЕ СВЕ ТО ПИСАО, ЈОШ ТАДА?*

...Теби певам у славу, собо моја, саучеснице у мом тражењу, у мојој судбини, мојој нади. Све је у теби на свом месту, и по старом: књиге, књиге, пуно књига, песничких, оних из теорије књижевности, сликарства, музике, философије.
И теби, грамофону стари, јер си Бетовена и Моцарта, Вивалдија и Скрјабина, доводио на дупљајским колицима у која беху упрегнути лабудови преко језера, из нестварности, пред мене, у моје царство...На моју обалу...
И теби, кристална чашо, која чуваш у себи јутарњу росу, пролећну кишу, и бисерну сузу једне шумске речице помешану са мирисом белог багрема на мом радном столу као лековити напитак.
И вама, љубичасти зидови, јер сте имали снаге да на себи носите моје безнадежне погледе и ренесансна плата једног будућег сликара.
И теби, кошуљо моја, од сеоског беза, вежена рукама моје мајке.
И теби, предивни ћилиме, изаткан рукама моје мајке и уз помоћ њених баба, мојих прабаба....
_________________

* Јесен 1973. Зар ја? Који Ја? (Шведска, 17. Октобар 2018. Поподне -  Налазим разне ствари, забелешке у својим свескама, у које сам уносио и такве ствари, као горњи извод. Зар сам ја то писао, онда? И шта о томе, сада, да кажем?
    Можда оно што сам забележио у врху те подебље свеске на једној од првих страна (почетком децембра 1973?) : „Песници су, као заљубљени људи, смешни, врло смешни. Нарочито они који се баве врло озбиљним стварима, стварајући рефлексије о ткању живота, непролазности љубави, или о тајни смрти. Песници су смешни, за обичне људе. Иначе, то су ретка и узвишена бића..?"


                                                         _____________




      Неее! Ништа не поправљати ни додавати накнадно. Не тумачити - шта је моје царство, тада било, нее. Понекада ми се чини, на обалама шведских језера - оних које сам посетио, и шетао њиховим обалама и спрудова - али и на обалама Северног мора, да знам које су то обале, које море... Али, изгледа да није дошло време, још увек, да о томе проговорим...  
    Млади људи би требало да путују светом много више, много више, него што смо ми могли, хтели, помишљам...
    Јер би та путовања, не само расејала наше туге и погрешна откључавања, него би нашем животу, искуству, промашајима, додала оне неописиве и драгоцене сенке сусрета са непознатим и огромним, које праве равнотежу и боље изборе, смерове...

ЛеЗ 0016410 



Нема коментара: