Од лоше аналогије до битног питања
Република, 05. 11.
1920.
Ништа
не доводи до погрешнијих закључака него површне историјске аналогије. Тако смо
ових дана читали у "Политици" нека натегнута поређења између данашњих
централистичких и федералистичких тенденција у нашој држави,
са ново "пронађеним" централистичким и федералистичким тенденцијама у
Карађорђевој Србији. По тој необичној историјској интерпретацији,
Карађорђе је био представник централизма а његови супарници у борби око власти
били су федералисте! И, наравно, величина државничке
мудрости била је у Карађорђу - зар не? - као и у данашњим представницима
централизма. Иако је Карађорђе победио своје супарнике, ипак, пошто није успео
да оствари најчистији централизам - Србија је 1813. год. пропала -
тако бар изводи "Политика", и као наравоученије из
тога изводи се, сасвим, наравно, да ћемо и ми
данас пропасти ако не заведемо најчистији
централизам. А већ сасвим је наравно да су главни представници данашњег
централизма просто равни и, управо, и већи од Карађорђа. Треба бити или
бескрајно наиван, или лишен сваког историјског смисла, или још нешто горе, па
правити пред светом овакве, сасвим апсурдне,
историјске аналогије. Све и када би се могла борба Карађорђева и осталих народних
војвода, "нахијских кнежева", сматрати као борба
између централизма и федерализма, што до сад ни један иоле озбиљнији историчар, чак ни
најстарије и најзатуцаније историјске школе, није учинио - и тада би
чак остало да се, ради једног правилног поређења - узме у обзир цело време и
прилике под којима се та борба развијала некад и сад. Без тога, може се
упоређивати све штогод се хоће, и историја ће пружити колико се год хоће
примера за све врсте оваквих аналогија. Зашто се, на пр., не би могло
закључити, у истом смислу, да је Карађорђев централизам
довео Србију до пропасти, и да она не би пропала да су победиле федералистичке
тенденције његових супарника? Закључак тај ни мало не би био апсурднији од
овог, да је Србија пропала зато што је победио Карађорђев централизам али не у
потпуном обиму!
Но
остављајући на страну оваква апсурдна извођења,
питамо се ко може данас бити толико слеп да не види разлику између времена и
прилика у којима се стварала Карађорђева Србија, и под којима се данас ствара
Југославија? Узимамо само најбитније црте. Карађорђева Србија имала је
карактер војничке државе, и тај карактер је имала да задржи кроз више од једног
столећа. Она је не само била у сталној борби против једног вековног јаког
непријатеља него је, све до наших дана,
имала да се стално бори и ратује и са тим и са многим другим непријатељима.
Има
ли икога свеснога човека у Југославији, који данас може Југославији одређивати
такву борбену, управо ратничку мисију у садашњости и
будућности какву је инстинктивно осећао као мисију Србије њен први творац?
Напротив, ратничка офанзива и културна дефанзива српског народа у Југославији
је завршена