Ћилибарска птица

(...)

19. XII 1973. - Пола мог живота већ је испланирано. Пропутовати Европу и Америку, упознати свет, научити неколико светских језика. А љубав? А породица? Деца? Чини ми се да је то далеко од мене, далеко као небо, предалеко...

   * *

Воћна смола?

   Ево моје антропозофије: желим да непосредно опажам  више светове и да општим са њима. Први и други степен пута ка тим вишим световима - припрему и просветљење, срећно пребрoдих. Преда мном је и трећи, највиши степен - посвећење.
   Виши светови су за мене: звезде, сребрни цветови на плавој свили у висини, брегови, врхови планина, далеке непознате земље и планете још неоткривене, пријатељи знани и незнани, блиски и далеки. 
   Јесте, тело је подложно злој крви наслеђа, а душа судбини коју сама створи од снова, од земљасте зељасте ивице неког брега уз који се пење стадо оваца, од шума у даљини, од кристала леда са Северног и Јужног пола и од пене оних шумних вода што запљускују обале далеких Полинезијских острва...
   Дух је господар обнављања; подложан је реинкарнацији. Велики дух је неуништив for all seasons....

    * * *

Извор, Википедија

  Зашто ја ово бележим?За кога? За поколење које ће једном доћи? Или покушавам да  нађем излаз за неописиву патњу што извире у мом срцу кроз речи?
   
    Свакоме је урезан у срцу симбол бола, који ће га као одроњена камена громада повући у провалију...

     Бедна земља  трује се неодређеношћу хладног негодовања, чију ћемо тортуру подности читав један рок много дужи од обавезног служења војног рока...

     Свега се бојим: и кретања, и разговора, и оних Бодлерових проклетница, и радосних мртваца, и трулежи у друштву, и љубави према лажи, и охолости, и љупких сутона, и топлине породичног огњишта, и болне нестрпљивости, и чудака грозничавог погледа, или оних загледаних далеко.
    Пролазим тако кроз сумрачни живот без вере, без права на веру, и срљам у вечну тишину.
    Ја знам да ће бити и таквих идиота, који неће веровати у ове моје речи и белешке, , кад их једном чују или прочитају. То нарочито важи за оне који верују да су срећни, тј. да су заштићени од болова и папрених зачина судбине, они ће увек тврдити: - Ах, то је само краткотрјани очајни грч особењака!

     Страшно је то што ја тако мирно гледам како пропадам и не могу ништа учинити да зауставим тај кобни процес и себе спасем погибељних последица...


     = извор: (Из необјављених бележака) (1973)

Ћилибарска птица - фотографија БФРС