(.... )
ОКЕАН
Сањао после ко зна колико времена покојну мајку. Враћам се са аутобуске станице у Мишљеновцу, идем према нашој кући. Тражим млађег брата. Сувише дуго сам га чекао на успутној локалној станици; обећао је да ће доћи за пар минута, вратио се уназад. Идем према нашем сеоском дому; чујем мајчин глас, разговара гласно са неким, комшиницом, али не видим лица, ни мајчино, ни комшиничино. Мајка се шћућурила на огради, оној од цигле, до пута, крај другог бунара...Као некаква врана. Бесан сам на брата и питам је без увода где је брат? Она наведе неки изговор, неубедљив, брани га. Онда наведе неки други разлог, убедљивији, због чега је мој млађи брат морао да одустане од заједничког путовања. Онда сам угледао мајчино лице.
У том тренутку се појављује и мој млађи син и пта ме - да ли ми се јавила позната нобеловка - наведе име - знам ли да долази у Београд. Да ли смо се чули телефоном. Откуд он зна да долази? Ево писма - отворио сам га. Гледам писмо - написано је на шведском. Читам неколико реченица, и тако се будим... (24. 10. 2018, 10:37)
* *
Минуло лето (у Србији), посматрано из Шведске, било је поред других ствари, занимљиво и због ових ствари - посете Јасенице (села из кога се доселише наши преци пре Првог српског устанка), Штубика, Феликс Ромулијане. Ртња.
* *
Затворио сам - већину локација "Портала Великих претеча | Сазвежђа З", и оставио само 4-5 који су доступне свима, широм планете. И, гле, скок посета пре ноћи на тим локацијама!! Преко хиљаду. Многи воле џаба, што би рекли Турци. Слађе је бесплатно. Међу тим посетиоцима сугурно има и не мали број оних "увлакача", гребатора и припадника разноратних књижевних секти или ложа. И правих крвопија, људи са нескривеним претераним амбицијама и без иједне нове идеје. Никада бише, али заиста никада, нећу припустити у своју близину, те штеточине, горе од секутића мишева, који за неколико недеља знају да претворе у папирну плеву рукописе, књиге, и оно што је остављено да стоји не годину-две, него дуже, да би могло да се брани и одбрани пред временима која долазе. Ти књижевни и други диверзанти што се каче за ногавице као чичак, гори су и од лешинара. Од мишева. Одвратнији су од змија.
Хвала Богу, да више не стижу никаква писма, предлози, пошиљке (пре свега - скрибената), осим она - у сну. Као ноћас.
Шта је у том неочекиваном писму из сна писало до краја? Ко зна, осим Бога?
У Варбергу сам, стојећи на обали каменитој морској гледао у правцу југозапада где се Северно море стапа са хоризонтом, жутим као размућено јаје. Знао сам шта је иза хоризонта, јер сам прегледао географске карте... Океан...
Али и оглашавање дивљих патака. И гусака у даљини, дуж разуђене и камените обале.
Ходао сам по Северном мору скачући са камена на камен...
ЛеЗ 0016455
Нема коментара:
Постави коментар