Истакнути пост

Црним мурећепом записано

ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

ПОСЛЕ СКОРО ПОЛА ВЕКА

ПРЕСЛУШАВАЈУЋИ ПОНОВО САЧУВАНЕ ГЛАСОВЕ  ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА
Магнетофонски снимци (јануар 1976).
__________________________

..
..



Уметност је моћна (могло би се рећи и бесмртна, јер све надживи и сачува од пропадања, тоталног уништења и распадања), најбољи лек од заборава.

4. март 1976. Мати вади оџаке на Пеку, пролеће снег, а ја роварим по забелешкама  - грађи за нешто  што ни мени није још сасвим јасно.

Баба Кадифка из Душманића: 102 године, рођена 1874. Никли јој трећи зуби! Испред жутог бившег дома жандармерије у Љешници, док смо чекали аутобус за Голубац у прошли петак, - Среда, 3 март 1976.
.... – А бабо, немој бабичко тако да кажеш.
А он наредник, па све има неке црвене врпце, па три шипке, сјаје.  
-          Шта си ти?
-          Командир.
-          Турим те на мога, па што си турио те врпце туна?
-          Па – каже- тако код нас.
Ја велим, „Ви ништа не знате, ви сте Бугари, гори него Турци!“. Он турио ону капу црвену, па каже, „Ја сам командире“. „Ти си мајмундире!“
-          Има ли, бабо, што да се је(де)?
-          Има.
Сипам му паприкаш у једну порцију – нису имали тањире. Супу , остало. Он све то смеша.
-          Шта то чиниш, мајмундире?
-          Сићка та, то све иде у један трбу. Шта да кусам ово па оно.
Цео отаџбински рат сам провела као куварица у Кучеву. Била сам ја и у Мајданпеку.
-          Шта си ти?
-          Куварица!
-          Каква куравица?
-          Нисам ја куравица него куварица!
-          Ја не знам.
 Кад не знаш, не мораш ни да знаш!
Јела сам и са Бугарима и са Турцима и са Арнаутима.
-          Шта си ти?
-          Ја сам куварица... Јеси ли гладан?... Ајде да једеш...
Прво ја да једем, да пробам, неће он да пипне док ја не поједем своје...

БОРА ЖИВКОВ; МЕЗУЛАНА. – Многе је занимало од кога је Бора Живков, када и пошто купио  Мезулану мишљеновачку.  – Мезулана је била у власништву попа Мијајла из Сене, народног посланика, који је умро пред Балкански рат, а наследио га његов заменик Димитрије Лукић, прегледач бобичавих свиња. После Првог светског рата, о Мезулани је водила рачуна удова покојног Димитрија Лукића, који је погинуо  глупо у јесен 1915. године крај ћуприје на Пеку. А Бора Живков је купио Мезулану од сина попа Мијајла, који је живео у Београду, и звао се Радмило Стојановић. - Платио сам 15.000 динара. Дворишпте је било 37,5 ари, и све оно што је било на плацу. Имала је једна стара мезулана, 24 метара дугачка, 12 метара широка. Та зграда је била у лошем стању, пропала, кров.  Срушио сам је, извадио темеље, и са тим материјалом сазидао прву двоспратницу у Мишљеновцу. Цела Мезулана је била од камена, само мало око врата и прозора цигла. Продавао сам камен, толико је било камена. А сељаци су ме оговарали – Био Бора у војци  и украо неком другу паре и тим новцем купио Мезулану!
Мезулана је на истоку имала три собе, па онда  на средини највећа просторија – коњушница. Она је за једно пола метра била удубљена у земљу. На западној страни је опет било три собе.
Ту су Бугари у време Отаџбинског рата држали коње  - педесет коња. Било је четири реда јасала, забијено коље у земљу, даске. Бугари су Мезулану затекли покривену, очувану, али је кров већ био пропао 1930. 1932. Те јасле су направили Бугари док су ту живели.  Та просторија је и пре служила за смештај поштанских коња.  Кад код Влашких кућа свира труба, то значи да стиже коњаник, татарин са поштом, службеник  изводи одморног коња на кога се пребацују бисаге, и делегат јаше и јури даље. Кад се врће одонуд са истока, он ту код Љешнице свира и ови запослени код Мезулане то чују, припреме одморног коња, и делегат шиша даље према Раброву и Пожаревцу.
Иначе, Мезулану је прво купио неки Немац, па оправио млин, и поп Мијајло из Сене  купио је од тог Немца, звао се Шварц Лозен . Тапије ми је дала поп Мијајлова ћерка, жена неког Стеве Бесарабића. Значи – само су зидови остали када сам купио.Све је то било пропало. Мезулана није била ограђена већ опшанчена. Шанац је био широк два метра, дубок. Био је и бунар – то кад је радио млин, за воду за пумпу.Ту циглу из тог бунара је извадио Славко Марковић, кад се отварао рудник каменог угља Сипаоница – тамо је та цигла однета.
Мезулана је зидана поточарским каменом – белутаком, ваљуват, нема лице, топљен у врућ малтер. Зидови су били дебели – 80 цм. Не знам у којој је просторији седео управник поште. Не знам ни једног поштара. Знам само  једног човека који је ту служио.  То је био деда таста овдашњег Љубише Тисичиног – Тисица Достин, Бугаринко смо га звали. Па му жена доносила ручак и изгубила виљушку са три крака, па почела баба да запева до куће – Изгубила сам моем цоеку вилуску са тли клака...
А пошта је радила не до 1904, силом памтим докле је радила, чак се једва сећам и времена док је радио млин, чувао сам стоку, па сам улазио кроз прозор и купио врпце од џакова. И ту мекиње растурене, брашно. Пред моје рођење је почео рад млина (1907). Поп Мијајло није радио са млином, него је све то давао у закуп, и млин, и земљиште.
Бугари су за време окупације  седели у  Школи и у Мезулани, а не по сеоским кућама,  бојали су се  Шумаца, Остоје Тинчиног. Три године су били ту, далеко им лепа кућа......

ЛеЗ 0007653    
..



(Поплава 1910.) ...Спавали смо и пробудио нас хук. Хучи, хучи злокобно, кад изађемо на врх Старог Гробља, има шта и да видиш – све  поплављено - море. Вода носи пену, греде, дрвеће ишчупано, стоку подављену, подављене људе... Тад смо ми са наше ливаде донели пет греда правих преко пет метара, избацио то Пек, донео из Благојевог Камена, Нереснице... Донео Пек и бачву неког Вла из Турије, у којој су били скривени дукати. Па кад је после поплаве дошла наредба да се пријави и врати што је ко нашао, што вода донела, - дошао и тај Вла са кесером у зобници. – Бачва теби, пријатељу, а ово мени! Бачву ћу ја другу да направим! (Извадио дукате из бачве, из скровишта) (Стојан Гроздин)


Дотерао Мита из Текије два бурета по 10 акова са вином, под нашу шупу ону горе. До Голупца су стигли лађом. Уз Дунав... И наш Ђока је уставио ту бурад, и то вино попијено туна. Долазили људи и узимали. Не памтим, како је дотерао та два бурета из Голупца. Често је долазио у тазбину, овде, као трговац, прегледач бобичавих свиња... (Цала Петрилов,  86 година, Зеленик, 28. 2. 1976)

Поп Горбачов. – После рата (кад је  поп Горбачов умро,  одселили се ови његови), одвезао сам их на мојим коњима и колима у Крагујевац.  Посећивао је поп Горбачов и мишљеновачког попа Николаја Јакушева. Имао је два сина – Бориса и Петра, и ћерку Тамару. А жена му се звала Наталија.
Пре њега попоповао поп Милутин. Причало се : шприцом прскао муве и грешком се отровао, пао и  Бог да прости! Био дебео.
Направили су му сандук велики пошто је био висок и крупан Милутин, али поклопац  не може да се затвори од трбушине.  Па су се двојица попела, газе, а двојица закивају поклопац ексерима. Закивају, и тако га некако укопаше.
Био је мало ту, три-четири године.  Довео је једну кобилицу, мала-мала, па лети кад иде на Пек да се купа, он јаше на њој, а ноге му се скоро вуку по земљи. А звао ту кобилицу Љубичица.
Кад сам се ја удала и дошла из Макца у Зеленик 1926. године, он није био ту... Није волео да пије...
То је било те године кад су ме довели из Макца у Зеленик. Бабејић и Струјић и Живојин Митровић из Сене, крију се ту. У кући Драге званог Кркало. На тавану...
Народ не говори џабе: Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају.  Нема ништа више од те куће Кркалаове. Остала само та Катица, Кркалова унука,  нашег Милета жена, и сад, ако би ти хтео нешто да упиташ Катицу, она неће да проговори о томе, осим оно :“Ја ништа не знам; то било одавно, а ја била мала...“
Мати јој погинула, преклао је онај Илија из Кучајне - очух  Катичин -  кад је приметио да се спанђала са ајдуцима. Она је са првим мужем родила Катицу и Драгета Џаџу. Па после преродила још једног сина Бору, са тим мужем из Кучајне што је преклао у врбацима крај  Пека кад су ишли на рабровски пијац да купе креч...
Ја ту Јелену једва памтим. Није била лепотица. Илија довео најозлоглашеније хајдуке у кућу, а Јелена се спанђала са њима.  Јелена је крива што је погинула. Јелена није била тачна.
Нико никог не убија бадава.
А Илију је довео Кркало, Кркало трговао с кравама, купи у Раброву, прода у Кучеву, купи у Кучеву, прода у Раброву.  И Илија трговао стоком. А преко зиме био јатак ајдуцима.
Илију су осудили на двадесет година робије. Толико су одрезали и Јелениној матери и оцу Кркалу. Али њих су после десетак година пустили због старости. А Илија умро на робији.  Умро од чуда, од секирације.Кућа им пропала. Деца Јеленина оду код Кркаловог оца – из те куће се и удала Катица за овог нашег Милета. А тај дечко Бора, што га Јелена преродила са Илијом, имао седам-осам година, оде код неког стрица у Кучајну...

(Баба Бисена, Бисенија – деда Драгутинова жена)

ЛеЗ 0007663  
..


ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА -  Уместо увода. - Мајстор  за ћуприје, цркве и двоспратнице. - ПОПЛАВА 1910. – Мој отац вуче на коњима греде које је донео поводањ, а био тесан онај сокак од Шкембара према Лазићима, па оне греде огромне закачињу плотове: то сам запамтио, имао сам три пуне године. Отац долази у наше двориште по палије, да занесу кола, да откаче греде, а ја трчим да видим – шта раде, како раде. Силом све то памтим – отац је са Пека довлачио те греде, које је донела река и избацила на спрудове. Кажу да је била велика вода, да се не памти таква, али ја тај мутни и огромни Пек нисам видео својим очима... Северци (ЛеЗ 0007660)



..


.

Нема коментара: