Translate

оглас

оглас
ПОВОЉНА ПОНУДА

Укупно приказа странице

недеља, 14. децембар 2008.

Друго поглавље аутобиографског романа Слободана Максимовића


2
У дане 26-28. јуна 1991. у гарнизону Задар одржавало се Саветовање о примени рачунара у артиљерији. Дан раније, увече 25. јуна, Хрватска је једнострано прогласила своју самосталност, а сутрадан и Словенија. Словенија је једнострано преузимала функције царинске службе на граничним прелазима са Аустријом и Италијом које су припадале Савезној царини. Хрватска се у том погледу није јавно изјаснила, мада је и она, из потаје, преузимала контролу над царинском службом на делу југословенске границе према Мађарској. Као одговор на словеначо преузимање контроле над међународним граничним прелазима отпочела је операција ЈНА на затварању или преузимању тих прелаза. У тим данима дешавали су се многи судбоносни догађаји за Југославију, али и за сваку појединачну породицу, коју је та политичка криза непосредно погађала.Око подне 26. јуна у Задар је допутовала група официра и генерала ЈНА, њих двадесетак, на савотвање које се одржавало у АШЦ под покоровитељством генерал-потпуковника Животе Панића, Помоћнка начелника Генералштаба за Копнену војску. Старешина авиона био је генерал Котуровић, начелник Управе артиљерије. Били су ту још генерали Чоловић и Стојановић, начелици управа инжињерије и пешадије, и неколико официра из разних управа и установа Савезног секретаријата за народну одбрану, као и неколико официра из Задра који су се враћали са службеног пута из Београда. Међу њима је био и потпуковник Јован из Одељења за научну делтаност, који је у АШЦ требало да поднесе излагање о примени рачунара у артиљертији - проблему на којем је радио неколико претходних година. Одмах по полетању авиона са аеродрома Батајница за Задар генерали Панић, Чоловић и Стојановић и пуковник Ускоковић отпочели су да играју карте и тако су себи скратили и онако кратко време лета од око једног и по сата. Остали путници пратили су панораму терена над којим се летело и препознавали објекте на земљи. Јован готово и да није обратио пажњу на игру карата и она му није сметала, мада се сећао бројних забрана које су у војсци дуго важиле - да војна лица у униформи не смеју да играју карте.У авиону је био и домаћин Саветовања, командант АШЦ, пуковник Момчило Перишић, (Јованов и он су се међусобно ословљавали са "другар") који је пре кратког времена био постављен на ту дужност ради унапређења у чин генерала. Почетак путовања Момчило и Јован су искористили за разговор о предстојећем Саветовању, али и о стању у гарнизону Задар, које је у последња два месеца постало изузетно напето. Касарна АШЦ "Марко Орешковић", артиљеријска касарна "Анте Банина", као и остале касарне у граду биле су у практичној оружаној блокади мада још нису биле нападане. Изузетно способан старешина, какав је био Момчило Перишић, на време је изместио ватрене делове артиљеријских борбених јединица на просторе насељене српским живљем око аеродрома Земуник Бенковца, које су се могле ослонити на јединице Книнског корпуса ради снабдевања и обезбеђења, а командне делове са поузданом везом и јаким борбеним и позадинским обезбеђењем задржао у касарнама у граду и тако, за познаваоце употребе артиљерије, обезбедио да са артиљеријском ватром, ако буде требало, може, без померања командних делова да покрије сваку тачку у Задру и његовој околони.Када је авион, прилазећи аеродрому Земуник, надлетао Книнску крајину пуковник Перишић је устао да покаже групи генерала и радозналих официра приближно место логора где је тада чувени Капетан Драган (неколико година се за њега знало само под тим именом) изводио обуку "елитних" парасрпских јединица "книнџи", као и места где су јединице книнске полиције српског састава поставиле брањене барикаде како би спречиле паравојне и новоформиране једнонационалне јединице хрватске полиције да у Книнској крајини преузму полицијске послове и одузму резерве наоружање за полицију и територијалну одбрану. Генерали су у разговору са пуковником Перишићем хвалили обуку Капетана Драгана, чија се суштина састојала у брзом постизању високе кондиције и оспособљавању бораца у вештом руковању најновијим пешадијским наоружањем. Једна јединица "книнџи" Капетана Драгана је, наводно, борбено неколико пута вреднија од одговарајуће јединице ЈНА. Јован то није хтео и није могао да разуме. Није могао да разуме како између два капетана, једног из ЈНА, а другог из аустралијске војске, и обојице Србина, може да постоји толико велика разлика у стручности, и како капетан из Аустралије за два месеца може да "направи" неколико пута бољег војника него капетан из ЈНА! Ако је тако, зашто није ангажован неки аустралијски генерал, или тим генерала и официра - шта би тек они могли да учине, и ко би могао да победи војску коју они обучавају! Јовану је било јасно да у вези са Капетаном Драганом није било ничег више од пропаганде чији је почетак могао да изгледа добро, али се није могао на добро завршити. И није му било јасно шта је то требало тајним снагама савезних органа да из далеке Аустралије доводе професионалног официра и промовишу га у старешину недостижних квалитета! У грађанском рату који ће да уследи Капетан Драган ће остати само капетан, а неки обични војници, или прваци међу националистима Хрвата, Срба, Мулимана, Албанаца, и ко зна кога све још, догураће до много виших чинова и звања. Један политички лидер постаће чак војвода, а један извршилац тајних служби биће прво командант Доборовљачке гарде, па претседнички кандидат, па мртав човек...Група генерала и високих официра срећно је стигла у Задар. Саветовање је било успешно, али је свима помутило расположење догађање у Словенији. Многе старешине је нарочито тешко погађала изузетно добро осмишљена и врло вешто пласирана антиармијска пропаганда преко Хрватске телевизије. Београдска телевизија у Задру се није могла гледати, па је Јован због тога био нерасположен. Одувек му се чинило да Београдска телевизија објективније извештава о догађајима у земљи, вероватно зато, што је њено извештавање било циљно - усмерено да се очува Савезна држава. Јованово нерасположење повећали су и неки неповољни утисци из сусрета са старим друговима из АШЦ. Поје Јожеф, Словенац, Јованов одличан друг и пријатељ, одбио је да даље сарађује на једном истраживачком пројекту. Миливој Петковић, Хрват, са којим је Јован четири године делио канцеларију и био кућни пријатељ, је, према причању Спасоја Чојића, Србина, без одобрења ноћу повлачио стражаре са обезбеђења касарне АШЦ, која се налазила у густо насељеном центру града, чије је хрватско становништво већ исказивало отворено непријатељство према ЈНА. Миливој Петковић је неколико месеци касније од потпуковника ЈНА постао генерал Хрватске војске, прво у Хрватској, где је и био рођен у партизанској породици, а затим главнокомандујући Хрватске војске у Херцег-Босни! Јованов школски друг и кућни пријатељ, Стојан, за протекла четири месеца изолације АШЦ је некако занемео и нагло омршавио. Официри Хрвати отворено су изражавали подршку хрватском режиму и без прикривања признавали да су им супруге, Хрватице, потписале изјаве лојалности новој хрватској власти...Старешине из АШЦ су ћутале. Ако сте били у друштву са двојицом или више њих, дојучерашњих колега, није било шансе да успе спонтани другарски разговор. Када се разговара са појединцима онда они уопштено изражавају велико незадовлољство са стањем у које су против своје воље доведени и страховање за своје породице, које су се, без домаћина, махом, одселиле у унутрашњост у безбедније крајеве. Официри Хрвати и Словенци нису селили своје породице. Јовану је колега Илија Бранковић причао како се у кризној ситуацији неки људи нагло мењају. Један старешина, раније склон пићу и нераду, престао је да пије и почео озбиљно и одговорно да ради. Јован је питао Бранковића како процењује држање Барића и Медведовића. Медведовић је био млад и доста неозбиљан официр, Хрват, који је изражавао чврст став да треба очувати Југославију, и поред тога што је његов рођени брат, екстремни ХДЗ-овац, био борац за отцепљење Хрватске од Југославије. Барић је био виши официр, Хрват, који је инсистирао на свом југословенству, али није могао да смисли текућу српску политику, која је такође инсистирала на југословенству. Барић, Чојић, Бранковић и Јован радили су генералску тему за тадашњег пуковника Котуровића, па су се добро познавали и лепо дружили. Кроз заједнички рад изгледало им је да су повећали међусобно пријатељство и поверење. Бранковић је Јовану објаснио да су се Хрвати, Медведовић и Барић, у то време добро држали и били чврсто југословенски опредељени. Само годину дана касније ова два официра ратоваће у редовима Хрватске војске против својих колега из ЈНА. До краја 1991. године скоро сви официри Словенци и Хрвати, напустиће АШЦ и већина њих ступити у новостоврене војске Словеније и Хрватске. Само мали број часних људи, којима је било жао што се распада Савезна држава, није хтело да се придружи ни једној војсци и већина њих је потражила спас одласком у земље западне Европе.Око поднева 28. јуна 1991, после вероватно последњег саветовања које је одржано у ЈНА, група генерала и официра укрцавали су се у авион за Београд. Поред авиона је била велика група жена са децом свих узраста, које су чекале да се и њима одобри укрцавање. Биле су то оне супруге и деца војних лица, које су међу последњима напустале Задар. Генерал Котуровић, као вођа пута, стајао је на улазу у авион и пропустао официре, који су службено путовали. Официри су отишли у предњи део авиона да би направили места за чланове породица својих колега из Задра. После официра генерал Котуровић почео је да пропуста у авион само породице оних старешина којима је он лично у претходна два дана обећао укрцавање. Маса жена са децом је брзо приметила да авион неће моћи све да их прими, па је без икаквог реда нагрнула ка улазу. Генерал је почео да виче и прети како никог више неће укрцати, па је чак две жене без деце, које су на силу ушле у авион, успео да истера. Генерал је настојао да прво прими жене са малом децом, али су жене без деце протестовале, јер је у авиону већ било жена без деце. Један капетан из Бенковца украцао је на силу, поред генерала, своју младу жену без деце и доста гласно рекао тако да се могло чути у читавом авиону: "Да видимо ко ће да те избаци! Јебаћу му матер! Разбићу му нос!" Мора да је то чуо и генерал Котуровић, али се, већ заузет са другим женама и децом, правио и да не чује и да не види. Официри који су службено путовали и већ били на својим местима, осећали су се нелагодно. Јован се осећао и некако кривим што ће он моћи безбедно да отпутује, а те жене са децом неће моћи. Криво му је било и што аеродромско особље не регулише укрцавање чланова породица, и што нико од старешина и пилотског особља не прискаче у помоћ генералу Котуровићу, који се нашао у небраном грожђу. Таман је хтео да се сам умеша и помогне генералу, када је реаговао генерал Стојановић и помогао свом колеги да по кратком поступку, од оних авиону најбилижих чланова породица допуне преостала слободна места. Укрцало се преко 80 особа! Пилоти између себе причају да су једном полетели чак са 100 особа, али сада не смеју, јер је над Београдом лоше време које отежава слетање.Посада авиона је, по завршеном укрцавању, затворила велика врата на задњем делу трупа и тако путнике оделила од масе жена и деце који се нису могли укрцати. У авиону је прави пакао. Температура је тако висока да са сваког лица лије зној. Много мале деце се узнемирило и плаче. Пилоти запуштају моторе, бука постаје све јача и деца све више плачу. Генерал Котуровић седа преко пута Јована, и због буке мотра, вичући, каже му: “Нисам могао све да их укрцам! Обећао сам им нови авион. У Београду морам да се изборим да им се упути нови авион или врати овај.” А на средини предњег дела авиона генерали опет почињу да играју карте: Панић, Чоловић, Стојановић и пуковник Ускоковић - иста четворка као и при доласку. У Јовану нешто препуче: у препуном авиону плачу узнемирена деца, плаче и по нека мајка и жена, напољу псују и куну оне жене са децом које нису ушле у авион, у Словенији се ратује оружјем, и Хрватска ратује својом пропагандом, а ове генерале и пришипетљу пуковника све то не узнемирује, чак ни плач деце, већ мирно отпочињу игру карата. А Јован је у току четрнаест година трупне службе, по наређењу тих истих људи који се сада страсно картају, забрањивао војницима да играју карте, чак им одузимао шпилове и враћао им тек при отпусту из војске. Војска је Јована васпитавала да су карте порок, чак ни у кући није имао карата. А генерали, пред децом која плачу, пред мајкама које би требало у генералима и официрима да виде своје спасиоце и хранитеље, и то све док негде напољу започиње прави рат - генерали играју карте!Јован то не може да разуме и почиње да протествује. Све се у њему узбунило. Опоменуо би он генерале да не играју карте пред том децом и њиховим мајкама, али га страх како ће то они да схвате, колико ће да му замере, какву ће цену за то морати да плати, па закључује да је кукавица, јер не сме да изрекне једну такву по свему умесну примедбу. Страх је Јовна и од тога како би остали прихватили то да потпуковник опомиње генерале. Пошто је са генералом Котуровићем прилично присан, а Котуровић не игра карте, и по лицу му се види да не одобрава то што његове колеге раде, Јован га моли да својм колегама дискретно скрене пажњу да није ред да пред тим цивилима, "тим нашим супругама и нашом децом, они играју карте!" “Како да их опоменем?” каже генерал Котуровић. “И мени се не свиђа, али шта ћу?”Њихов разговор слуша пензионисани заставник чије име Јован никад није запамтио и никада није желео да га се сети. Тај пензионисани заставник, пун себе, сав важан као какав генерал, а уствари обичан цивил, војни пензионер, који је бесплатно путовао војним авионом да би обишао своју викендицу у Задру (откуд заставнику паре за викендицу и тој још у скупом туристичком Задру!) дрско и гласно, са презиром у гласу, обраћа се потпуковнику Јовану: “Знаш ли ти, потпуковниче, ко је, бре, генерал Панић? Ко си, бре, ти, да њему забраниш да игра карте? Хоћеш ти да му забраниш? Опомени га ти ако смеш!”Јована хвата нови страх од ситуације у коју је запао и бес на заставника, чије име не жели да памти и кога добро зна од раније. Жарио је и палио у Управи артиљерије, где је радио као помоћник референта за перосонална питања. Био је то несумњиво способан, али по Јовановом мишљењу лош човек. Са свим генералима био је на “ти“. Многи од њих су га слали да им чини разне услуге. Чинили су и они њему уважавајући га више од многих способних и поштених официра. И сада су му чинили услугу: путовао је са њима о трошку државе да обиђе своју викендицу. Тај заставник је помогао и по неком официру, који га је довољно понизно молио за услугу, као да му је та понизност молиоца била награда за учињено! Један Јованов колега, без једног бубрега, је тако добио премештај кад права аргументација и званичне молбе преко многих надлежних команди нису могле да помогну. Јован зна тог заставника и не подноси га. У ретким контактима са њим, док се заставник њему обраћао са “ти“, Јован му се наглашено обраћао са “Ви“ дајући му до знања да му не треба од њега ништа, чак ни његово мишљење кад већ не може да му исказује дужно поштовање.Јован заставнику љутито и доста гласно одговара да му ништа није рекао те да би требало да држи језик за зубима. Старешине примећују њихову свађу, а заставник наставља да чика Јована: “Хајде бре, стисни ти петљу, па му ти кажи да не игра карте! Што тераш другога? Хајде бре, кад си толико храбар!”Њихову расправу примећује генерал Панић, висок гломазан човек тежак преко 130 килограма. Његов изглед лица са танким увек стиснутим уснама је увек опасан, а глас, кад ретко проговори, му је увек тих и раван и као да не прати онај опасани изглед, од којег многи официри и генерали страхују. Панић је врсни генерал испред којег је велика каријера. Јован га је краће време и лично познавао. И Јована је генерал Панић очарао том својом сталоженошћу коју испољава у свакој ситуацији као контраст свом строгом изгледу. Генерал Панић, тек благо покренувши очи са карата које су му у рукама, смирено, у пола гласа, пита о чему се то расправља. “Не расправљамо ни о чему, већ ја кажем да би ви требало да престанете да играте карте, а неки не мисле тако!” одговара му Јован. “А зашто?” пита. “Зато што није ни место ни време за играње карата!” Гренрал Панић без речи, лагано, као да се ништа није десило, врати поглед на карте и настави игру све до Београда.Потпуковник Јован протестно одлази из њиховог друштва у ходник који спаја труп авиона са пилотском кабином и, окренувши леђа играчима карата, остаје тамо читав лет до Београда, све док и последњи путник није изашао из авиона. Јован се сво време питао шта му је требало да баш он опомиње генерале да не играју карте. Било му је криво што га нико од путника није подржао. А било га је и страх да ће моћни генерал Панић да му замери због ове опомене, коју је, по Јовановом личном убеђењу, заслужио. Из каснијих контаката са генералом, а било их је више, постало му је јасно да му генерал није ништа замерио.У Београд се допутовало по киши.Авион је враћен у Задар по остале путнике.У Словенији се настављао рат, а Јован није разумео ни зашто је морао да почне. И сметала му је та игра карата његових генерала. И сваки покушај да разуме то њихово понашање и своју потребу и страх да их опомене није му полазио за руком. Код толико официра његовог и вишег чина нико се није нашао да их опомене да не играју карте! Мора да са њим, Јованом, нешто није у реду!


Слободан Максимовић*


__________


* Објављујемо овом приликом друго поглавље из аутобиографског романа Слободана Максимовића, пристиглог почетком децемвра на Велики конкурс Заветина 2008. Слободан Максимовић рођен је 1946. године у селу Урсулу (Рековац, Србија). Основну школу завршио је у Урсулу и Рековцу, гимназију у Крагујевцу и Јагодини (онда Светозареву) и Војну академију Копнене војске у Београду и Сарајеву. Као артиљеријски официр службовао је у: Струмици, Штипу, Тетову, Врању, Куманову, Задру и Београду. У Задру је имао успешну седмогодишњу каријеру наставника теорије и правила гађања у Артиљеријском школском центру, а у Београду је радио као наставник тактике у Командно-штабној школи тактике (годину дана) и као истраживач за борбене командно-информационе системе у Институт за ратну вештину и у Генералштабу. Објавио је око стотоину војно-стручних радова. У време грађанског рата 1991. учествовао у борбеним дејствима ЈНА на Банији као начелник артиљерије бригаде. Од почетка априла 1997. налази се у инвалидској пензији.

Ево шта нам је поручио: Поштовани Уредниче ЗАВЕТИНЕ! /Шаљем Вам на Вашу интернет адресу роман аутобиографског садржаја са надом да вам се допадне и да га још неко прочита са Ваше адресе. Ја, као ни мој јунак, не умем да тражим издавача, а помишљам и да ово што Вам шаљем није вредно објављивања. Па ипак...У сваком случају желим да кажем оном ко буде читао рукопис ради одлучивања о њему да су сва имена (сем имена главног јунка) и сви догађаји истинити, колико год је то било могуће, те да за свако спомињање и за сваку неистину, ако се установи, прихватам и сносим сву моралну и материјалну одговорност.Пристајем на свако редакцијско скраћивање текста али не и на промену садржаја.


*Објављујуемо овај одломак као охрабрење - самом писцу Максимовићу, али и другим сарадницима Идентитета, који, приметили сте, већ више од пола године не излази штампан на папиру. Заветине нико не помаже новчано, тј. оне још увек опстају као издавач на леђима самог оснивача. Међутим, интернет верзија Идентитета ће ипак наставити да излази. Молимо све сараднике, евентуалне, будуће, да нам увек уз свој текст не дужи од 8 страница, укуцан на српској тастатури ћирилицом или латиницом, пошаљу обавезно и своју фотографију, као и кратку белешку о себи. Јер текстове који то не буду поштовали, нећемо узимати у обзир за објављивање... Молимо Вас, и да нам пишете критички о ономе што објављујемо у овој електронској верзији Идентитета, о сваком чланку...

1 коментар:

Анониман је рекао...

Занимљив текст. Али мало окаснео са објављивањем. Пошто је реч о аутобиографском роману, где има доста стварних лица, требало је то штампати раније...
Добронамеран читалац