Koviona : san Milana Rakića

KOVIONA

“Dve priče i nekoliko misli kao usput posejane - to je sve što je Branimir Ćosić saznao u Ženevi 1928. godine o kosovskim godinama Rakićevim.Premalo.
Potištenost Ćosićevu primetio je, po svemu, i Milan Rakić, njegov sagovornik. I pokušao je da ga utreši:”Kad budem ostario i povukao se u Kovionu, onda dođite, pričaću Vam.”
Koviona?To je Ćosića iznenadilo. Bio je zatečen:šta može biti Koviona?
Pomogla mu je Rakićeva supruga Milica: Koviona, to je Milanov san. Vi ne znate gde je to?Kod Ripnja. Tu ćemo napraviti kuću i živeti u uspomenama. Milan Rakić prinudno je penzionisan krajem aprila 1933. godine. Ministarski ukaz zatekao ga je na mestu poslanika u Rimu. Odatle je otputovao sa ženom u Pariz, na nekoliko meseci. U Beograd se vratio pred kraj 1933. godine.
Branimir Ćosić, bolešljiv od detinjstva, umro je od grudobolje 29. januara 1934. godine.
Jesu li se - krajem 1933, početkom 1934 - Ćosić i Rakić videli?
Priča Ćosiću obećana - nije se dogodila.
Koviona se, Rakiću, nije dogodila...Citirano prema knjizi Jovana Pejčića MILAN RAKIĆ NA KOSOVU. Zavet - pesma - čin, Beograd, 2006, Konras, 436 str., str. 215
Koviona bi se, ipak, mogla dogoditi, već danas - kao novi, elektronski, književni časopis, posvećen prvenstveno nepotkupljivoj savremenoj srpskoj književnoj kritici. Mogao bih biti osnivač i izdavač takvog jednog časopisa, ne i urednik. (Urednik sam 4 druga književna časopisa.)

Koviona - strateško sredstvo za prezentaciju kritičke literature.Književni časopis, koji bi se razlikovao i od nekadašnjeg SKG, i od XX veka, i iz čijeg šinjela bi izašli pisci generacije koja nadolazi, koja još nije došla.
Časopisi koji danas postoje, i koji se bave književnom kritikom (tobože), na izvestan način “naštimovani su”, kako bi rekao B. Lazarević, u duhu oficijelnom. Nema časopisa koji bi na svoj način hteo u sve tonske redove.... Sve su to pristaništa nečeg, doista, bivšeg. Rakić je imao svoj san - Kovionu. Taj san je neostvaren. Taj san se može obistiniti, izgleda, kod nas, tek kad prođe sto godina, uglavnom samoće. Taj san može ostvariti duh - koji može (po B. Lazareviću) - “da poseti sve predele svog duha, i drugih duhova, i da se izvije daleko iznad sebe u ove večne stvari, i da ide u dušu svih pojava i, odavde svuda, da se vrati natrag u svoje ležište, i izrazi i uobliči:to je duh koji je veliki i slobodan, i on je taj koji zalazi u večno i neminovno”.
Neko treba da napravi novi put u srpskoj književnosti, zaista. Postojeći časopisi to ne čine. Oni utabavaju postojeće puteve.
Koviona - to nije samo san Rakićev, već i vasiona, velika misao, koja probija novi put.
U jesen 1943. Branku Lazareviću se činilo da nikakve utehe nema.Priseća se Paskalovih reči:”Kakva je himera čovek?Kakva novina, kakvo čudovšte, kakav haos, kakav predmet protuslovlja, kakvo čudo...” Da je bezmerno bedan čovekov slučaj u univerzumu.
“Čovek tu mora da se vrati na prokletu Evinu jabuku, jer smo od početka prokleti i izgnani i heruvim sa plamenim mačem “čuva put ka drvetu od života”. Sveto pismo se toga setilo; setilo se da božju krivicu prebaci na nas i da nas, zbog sebe, prokune. I tako to ide od prapočetka i tako će to ići do našeg skončanja. To, pak, što Bog kaže u Svetom pismu, nas ne teši; ni nas ni NJega koga takvog, nama za utešenje, takvog stvorismo.Jer kako se umiriti kad je i On, baš u samome Pismu, tako uznemiren i tako neutešan.Narodna pesma ima pravo:”A od Boga, od starog krvnika”.
Tajna je to, Sveta tajna i, bez nje, možda, sve bi bilo još tajnije.
Pa ipak:”Čujte Boga!” Da završim kako sam i počeo ovo danas, sa Paskalom:”Saznaj, dakle, kakav si paradoks samome sebi. Ponikni, razume nemoćni; ćuti, glupa prirodi...” “Sabrana dela B. Lazarevića objavljena su skoro četrdeset godina posle smrti autora. Ta dela pripremljena 2003. povodom 120-godišnjice “Lazarevićevog rođenja, kao deo moralnog duga prema jednom od najznačajnijih srpskih književnih kritičara HH veka, koji je, iz politižkih razloga, dugo bio odgurnut u stranu i većim delom zaboravljen”, postala su dostupna. Mali broj ljudi u Srbiji zna šta se sve dogodilo na kraju sa ovim prekumanovskim intelektualcem, književnikom i diplomatom 1945 - 1946. Oduzeta mu je prodična kuća u Beogradu, kao i na Hvaru; premešten je u stan u Ul. Alekse Nenadovića 2.U toku rata supruga i sin Đorđe su umrli, a mlađi sin Ivan je poginuo u ratu kao član Demokratske omladine u sukobu sa partizanima.Iz Beograda se preselio u Dubrovnik; pokušao je da ilegalno pobegne u Italiju i bio uhapšen. Posle je otišao da živi kod prijatelja u Herceg Novom, gde je kao samac i podstanar živeo skoro punih dvadeset godina, do smrti. Umro je 6. oktobra 1968 i sahranjen je na groblju pored manastira Savine u Boki Kotorskoj...
Koviona - Da se nikad ništa ne zaboravi!
Koviona - Dvestogodišnji brest- zapis, koji u svojim godovima nosi prošlost i sadašnjost i budućnost. I nebesko-zemaljski paralelizam.Telo i dušu. Kada je u srpskoj kulturi i književnosti kulminiralo samo telo, samo jedan deo, to je bilo opasno, neprirodno i pogubno.Mnoge su civilizacije nestajale zato što su gubile ravnotežu tela i duše. Setimo se opet Lazarevićevih lekovitih reči:”Ići samo u jednom pravcu nosi katastrofu.Kad je egipćanska civilizacija bila na vrhuncu, raj je bio i na nebu i na zemlji. Tako je to bilo i sa ostalima. Treba tražiti Boga na oba mesta, i jednovremeno. Ako je tražen i nađen samo na jednom mestu, kataklizma je pred vratima...”
Koviona - priziva onu umetnost koja kao i velike reke deltom utiče u beskraj. Priziva pisce i kritičare čija je misao “deltoidna”.
Koviona - zna da religija i umetnost idu zajedno, da ritualna akcija traži umetnički prikaz. I doziva kritičarski duh, širok, na svim putevima, koji miri sve protivurečnosti i može da živi pod svim konstelacijama...

M. Lukić*

______

* Objavljeno u štampanom izdanju časopisa Edicije ZAVETINE