Translate

оглас

оглас
ПОВОЉНА ПОНУДА

Укупно приказа странице

среда, 24. децембар 2008.

Пернати зец / Мирослав Тодоровић



Срби Игњатовићу, због наговора да истрајем

-Сиротињо, и Богу си тешка – мрмљао је Влајко Тутавела.
-Мани, сиротиња, јадотиња - гракну Ж. Главоња.
-Да говна требају сиротиња ни дупе не би имала. Нисам то ја смислио. Давно је све ово уређено. Чуо си шта каже учени Воја. Од како је свијета и вијека једни вуку, други туку, трећи се возе. А сви би да се возе. Е, не мере, баћо. Они који вуку би да туку, они који туку би да се возе. У томе је квака, буразеру. Када се они што се возе опусте, ови што туку и вуку удруже, ето срања, ето револуције. А да није сиротиње не би било богатих. Не могу сви бити једнаки. Ни на руци нису сви прсти једнаки. И, зато Влајко, не тупи. Гледај себе, чувај своје дупе. Ваљда видиш да ово на добро неће изаћи. Ови организовани, да кажем чланови Партије, сопственим ће се курцем изјебати. И опет ће, велим ти ко брату, гулија да страда. Ђе је танко ту се кида. Него да цимнемо још по једну.
Ж. подиже руку, показа три прста.
Коле донесе три вињака.
Седи, рече му Ж.
Шефе, прпа – брбља Коле и са послужавника узима вињак, подиже чашицу, куца се, наздравља, уз речи „ничија до зоре горела није“.
Ж. га упитно погледа: -Казуј, шта има ново? Шта мрсе у Сепареу?
-Јеси ли ти, шефе, члан партије? – пита будаласто Коле.
Ж. у трену поврање у лицу. Влајко види како му се шеф зајапури ко ћуран и цептећи сикну на Колета.
- Шта ме зајебаваш, кој ти је матрак? Знаш ли ти да сам ја из домаћинске куће и да не припадам њима. То сам рекао и Мући, и због тога ме јебу где год стигну. И са платом и са тереном. Јесте, Мућа ме саветовао, говорио :„Буди ти са нама. Шта ће да ти фали, неки си вајни шеф, требаш нам због ове гологузије. Уклапај се, Главоњо, не пишај уз ветар, ако мислиш себи добро“.
Е, тако, а ти нашо да ми стајеш на муку, да ми солиш рану.
- Ама, јок – правда се Коле – све знам, само се чудим. Јер ово није било од како је прасе реп искривило. Луда кућа. А гулија плаћа, а тек ће да се награбуси…
- Ничија до зоре горела није – мрмљао је Влајко Ћевлија.
- Ама јок, шефе, понављао је Коле, знам ја све то, зато се и чудим. Нешто се грдно иза брда ваља, тако казује и онај наш хроничар.
–Ситуација, јеби га у дупе.
-Е, до мојега. Шта год да буде, биће до мојега. Пропали смо ми ко муда кроз поцепане гаће. Маче прогледа после 40 дана, а ми прогледали у 50 години. У цвету младости ако би се зајебавали. Код паметних до 30-те је лутајућа, 40-та је стварајућа, 50-та увршћујућа, а ми ваздан на почетку. Дан комад.
-Може и овако, додаје Влајко. 30 –те кад год хоћу, са 40 само ноћу, 50 љета, а ја још хоћу, са 60 свакојако, са 70 још некако.
- Ајде, бре, не паламуди – обрецну се Ж. – Дај да чујемо Колета па да идемо на трасу.
Види кроз прозор како се по кругу између барака врзмају радници из треће смене. Необријани, у избледелим радничким оделима ишли су бесциљно, излазили и улазили у бараке, чекали време да их превезу до тунела. Млађи су се зевзечили са старијима. Мунем па ћу да ти љуљнем, чу се споља, нечији, ко из бачве глас. Виде и чистачицу, Мару, како шмугну у минерску бараку. Морам, што у кући нема, тражиш у комшилуку – казивала је – онај мој, час на Ускрс, час на Божић. Испи га тунел, попи раћија... Па, жену највише радује када је туђа муда по дупету ударају.
Коле сркну вињак и поче да казује:
- Идуће недеље, у среду, овде ће да буде Централни раднички савет: Прво ће да се одржи састанак чланова партије. Чуо је све док је послуживао у сепареу да ће и главни газда доћи из Б. Има да видимо ко нам је тата. Али, само да знате, а ти Влајко, језик за зубе. Мућа ми припретио: „Ово што си чуо, ниси чуо“.
- А како знаш за остало? – пита Ж.
- Не знам ни ја- каза Коле- али Мућа рекао Гаври: - Наруџбеницу и у набавку. Пиши: 500 постељина, 500 радних одела, за мензу јави се Црном Бику да ти каже шта треба. Испразни помоћни магацин, напуни, да све буде као пицино око. И нека све иде преко „Мораве“, тамо је отворен нови рачун. Чуо сам, боље да нисам. Знаш како каже Цанко из Џеп „ко не чује, две си знаје“.
Ж. кресну вињак на искап. Умео је да суче вињак ко воду.
У мензу уђе чувар Клемпа. Послао га Мућа да види ко се све ту мува у радно време.
-Здраво, људино, ако се нисам преварио, каза Клемпо Колету. Коле ћути, зна за јадац. Клемпа је био њихов. Мућа је Клемпи говорио да пази. - Све да видиш, ко изоди и ко до’оди, шта односи, а ја ћу рећи, када буде требало шта је било. Клемпо трепће, ништа не схвата, ал све разуме. Видео је у свом вјеку свашта. Учених будала, а, и паметних који су се кажипрстом пописивали. Јашта, бокте. Добро, каже. Мућа гордо иде ка сепареу. Преко круга између барака кривељао је Брка. Иде, боли га уво на коју му је страну шубара. Оглувео, ономлани га у тунелу затрпала земља. Спасли га, али остао шунтав, у глави дошло до неког лома. Добро, казао је тада Мућа, биће чувар у кругу. Морамо да водимо бригу о радним људима. Пичка му материна кад остаде. Нису пазили, био је увиђај, овде су га у сепареу написали. Непажња, људски фактор. И тако Брка бивши милицајац поста чувар. Бивши, истерали га из милиције, због лоповлука. Не, није он крао, али знао је да зажмури кад треба. После је узимао своје исе. Лија, лија, па долија.
Ж. види како Мућа прође, виде како се и Коле усплахири.
- Не брини, оде он код Стојке, још му није време да лоче – каза Ж., - него реци за шта ће 500 чаршава. Шта ли сада мувају? Ајде, Коле, па ја сам те овде поставио, иначе би још дрндао на оном трактору. Kоле ломи прсте, не зна шта ће.
-Шефе, каже, ти си заборавио да Ђура шеф наше мензе, звани Пернати зец, зида мотел на Гори. Па што каза онај за Марка, пола пије пола Шарцу даје. Па се зацерека, ко луд на брашно. Хо-хо-хо, као да се камење суља низ урвину. А, знате ли како је добио то име Пернати Зец.
Елем, по новом закону, сви руководиоци су од те године морали да имају диплому. Јашта, самуправљање хоће стручне људе. Не може се у срећнију будућност тек тако. Мани ти Радула што је говорио да једва чека да дође тај комунизам. Чуо да се тада неће морати ништа радити. Печене шеве ће летети, а ми ћемо седети у ладовини као у земљи Дембелији. Мора и Ђура да полаже. Ди да полаже. Знао је посо, умео да набави, а да не забрљави. А сад да полаже. Јебага, па и друг Тито је занатлија, па кво му фали. А тек ови уз њега. Али, добро, де, да се полаже. Закон је закон, вежи коња где ти газда каже, па нека цркне и коњ и газда.
Организоваше испит у онај чувени мотел на планини. Да не дуљим како је све било. Стигли са свих стрна, да не верујеш, и они с врха. Але људи, јешни, пишни, да се чудом чудиш какви су. Говњивом мотком све је то требало разјурити, али где ћеш, власт је власт.Што реко онај Јовић: Влас’ мас’. У конфернцијској сали испит. Нећу да грешим душу, зна Ђуро посао. Испеко занат по вашарима. На жару, ражњу, на астал, у гепек, литар, гајба., па богме и у џеп. Подмажи да не шкрипи. Зна финесе, а ту је и она Миланка „љуљај забављај“ из Бању да створи атмосферу. Па једном се живи, ово је комунизам, своје не дам, туђе дизам. У се, на се, пода се, то је Ђурин живот и политика.
Паде и прво питање. Мора де се испоштује форма. Елем, треба шеф Ђура за диплому да наброји пернату дивљач.
Ђуро у чуду пита: -Је л ви то озбиљно?
Озбиљно, јашта. То је питање из уџбеника Више угоститељске школе. Аутор је академик, свима познати др Бурегџић. Он је измислио бурек наше будућности: споља ништа, а унутра празно. А Ђура се у себи смејуљи. Сети се свог изума. Косог реза. – Сеци, Смиљо, утуви у ту женску ћупу, сеци саламу укосо, да изгледа већа. Очи да наране, а дупе да им гладно буде.
Ови су за мене аматери, мисли Ђура, и поче да набраја: Ћурка, гуска, пиле...помисли да каже и патка, ал га нешто секну, чуо када неко некоме удари патку није добро. И то га помете. Не треба се играти с голо дупе око ону работу.
А председник Комисије ко јуне у пласт: - Даље, друже, како оно беше шефе ваше цењено име, а да, Ђуро. Има још, па ви треба да будете Директор службе друштвеног стандарда у Г. П. „Прогрес“.
Еј, „Прогрес“, бајко мој. Дакле...Попио је пет вискија, 2 картона му ставили у гепек, однео Мућа прасенце у викендицу, тесарска бригада већ недељу дана ради на његовој новој кући, држимо му свастику на платном списку, тобож саветник за радове у Африци, јужно од Сахаре. Саветник, шта ту треба. Будалу да саветујеш не вреди, а паметном савет не треба. У свакој фирми има на десетине таквих стручњака који и не знају како им се фирма зове.
Кроз полуотворен прозор допире бректање камиона. На прозору два врапчића радосно скакућу. Чује се јебозовно кликтање неке жене. Са златног оквира прдседника комисије свитну зрачак.
Ђуро стао, трепће ко сврака на југовини. Мућа се смејуљи, ко пизда на нове гаће, почасни је члан, не пита се, ал је важан, неизбежан је фактор, тако се представљао, ту је да развесели, да да штимунг.
- Зец, Ђуро, зец – тобож, шапуће.
- И...зец –гракну Ђуро.
Одговор му прогута грохотан смех Комисије.
- Е, то је наш кадар – кликну раздрагано Мућа.
– Има смисла за шалу. Ма какву шалу, ово је, богаму, права мудрост. Зец, него шта. Метафора за страх. За бојазан, поштовање власти. Ово ће онај хроничар да стави у књигу „ Протуве и анђели“.
Устаје, љуби три пута збуњеног Ђуру, намигује свима редом. У то, по договору, хрупише конобари, нагрну нека гологуза женскадија, наста кркљанац, е па, Мирославе, стани, то је за неку другу причу.
Сећа се како су играли пиперевку око Главног.
Има ли замерке да буде гост фирме у овом хотелу кад год то пожели. Он и његови. Кога год да позове, хтео је Ђуро да зна. Па, од данас је дипломирани стручњак. Кајла, бре. Еј, човече, узми се у памет. Прст на чело и шире, како је говорио Гавра, референт за самоуправљање. – Лично и персонално – учено би наглашавао. Може му се, био на семинару у Кумровцу.
-О, да - мумлао је Главни док му је дактилографкиња из Управе раскопчавала шлиц.
Три пута дај, па се удај, певала је разголићена Миланка. Мућа јој је трпао црвендаће у розе гаћице.
Који су ово скотови, видело се на лицима гостију који пролазили ка суседној сали.
Остали су ту до зоре, а оста и Ђури ново име Пернати Зец. (....)


Мирослав Тодоровић*


________


* Објављује се из рукописа ЛУДА КУЋА, БЕЛИ ШУМ... пар страница. Како Вам се чини? Слободно можете коментарисати... Часопис Идентитет полако и стрпљиво отпочиње своје електронско постојање. Настојимо да не објављујемо дуге текстове, не све оно што нам пошаљете и што можда очекујете и прижељкујете... Надамо се да ћете временом разумети и зашто. Целовите верзије појединих рукописа, овде публикованих, моћиће да се читају у штампаном издању. Претплатите се на време на Идентитет, или обезбедите на време број који вас занима.....

3 коментара:

Анониман је рекао...

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49

Анониман је рекао...

научили

Анониман је рекао...

[url=http://www.pi7.ru/zdorove/1842-umstvennaya-deyatelnost-ne-spasaet-ot-slaboumiya.html ]Украинцам советуют есть хлеб с йодом [/url]
у меня большое колличество комплексов по поводу моей внешности..мне от этого ооочень дурно и я незнаю что делать....но насчёт внешности я ещё смогу как то пережить, а вот интимный комплекс меня просто убивает...и мне очень охото услышать мнение других...
мне очень неудобно об этом писать, но я хочу высказаться ибо не произносить ни звука и бояться более нет силы...
вообщем у меня малые потовые губы выступают из больших...и это смотрится так некрасиво....так как они прям выпирают...блин это так неудобно...просто я же рано или же поздно потеряю свой блеск девственнось, а что будет с парнем который увидит это? кроме всего прочего клитера у меня не видно...я так боюсь азочаровать такого с кем буду сообща в дальнейшем...напишите правду, это же ужасно да?
а ещё у меня большие мешки под глазами даже в случае в случае если я высыпаюсь.... и из-за этого я боюсь выказывать всем своё лицо и каждый день прячу его за волосами......и буквально каждый день когда я иду по улице..я вижу своё отблеск и говорю про себя "я тупой урод"...и хотя все мне говорятчто я очень великолепная, я вижу в зеркале эти выперающие мешки под глазами!!! и немогу никому показать собственного лица!!!!доходило аж до слёз...ведь ниукого такого более нет помимо женщин за 40!!!!извените в случае в случае если кого то оскорбила но сколько я хожу по улицам, никого не видеа с тем же что и у меня на лице...да и из-за этого у меня может даже и не быть молодого человека...
вообщем я страшная и на лицо и там также.......и молодого человека у меня небыло..вообщем пишу что бы мне хотябы подповторяли мои мысли...вот..