Александар Лукић
ЗАТО СЛАВИ
Журба кроз живот: продавци – купци,
старовремско бирање на око – на кило:
першун, пистаћи, парадајс, лука, бупци,
за мајку госпу, децу мусаву, што мило,
мљацкају залогај за столом. Бије их глас,
да лижу шерпу, као одрасли људи. Побогу.
Метеж на пијаци, и у главама, тражи спас
од гунгуле на другом месту. Пружи ногу
улицом, оплети. Ти свакидашњи посланиче
пијачни. Градски сат исту песму гуди, нама.
Мачје крзно пред псом се накостреши - ниче,
од страха. Знај! Смрт долази, без анђела, сама,
драга. Мислио сам ти то рећи, Али од страсти,
за тобом, годинама и више, живим у власти
љубави. Љубомора ме прође, као бркови масни.
Магла се подигла, мимо нас, знај, таква ће пасти,
преко пријатеља, кад нас не буде било. Љубав ме
обузе драга, и не пушта, од кад те заволех. Зато, слави!
= из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар