ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК / Белатукадруз

Белатукадруз

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Управо треште громови и војни маршеви.
За кога?
Зло се враћа тамо где је започело. Клин се клином избија.
Ускоро ће нестати и светлост, али свеће су на дохвату руке…
Пролази у сутон жена и виче : Не! не! не!
Ко је она? И коме то говори? Детету што још је мало и неразумно?
Мрље напредују као зли језици, лижући све златно,

ведро и лепо…
Спушта се сутон, дана, века, миленијума и наредни ће дан, век
и миленијум бити слични претходним, ако Европа не роди

копиле, што ће је измирити Стару са Новом…

Зли духови су се вратили – не да победе себе: они то никада
не могу… Зли духови ће наћи своје паклене суђенице, у сутону века све црњем – црње од талога кафеног. Монструми су се удружили и договарају се о подвали иза грмова ружа процветалих…у тами.

Европа је победила Неевропу, Победа је Пораз.

Музика ће их ујединити и измирити, зна славуј у врту
расцветаних ружа. Њега не плаше монструми и митови, јер је занат хармоније научио од небеске голубице и на небу је упознао праву
Победу.

Мора ли бити?
То мора бити!

Тешко донета одлука представља музички тестамент.
То мора бити! Лагано, мучно, после оштре борбе, бунила,
макар са последњом снагом…
Ко на себе узима тегобу живота, судбине и измирења, већ
тиме долази у милост праве победе…

На ушћу Љешничке Реке  у Пек изнад нашег поседа у Лакомици

После Празника Духова
Написао сам Moaru parasitu -
само пре једног лета!
предвидео сам више него што сам желео,
на Пусту воденицу, сада, личи, све, на Балкану…

Знам како меље воденица кукуруз и пшеницу и како меље у
празно. Познајем те тонове прожете прштањем воде…Препознао сам ту мелодију: сад је слушају моји синови, јер су несрећни и рођени у погрешно доба! И на погрешном месту. 

Мртав је дом у коме сам је слушао и покојни су сви они у њему којима никада не показах довољно своју љубав… Ти гробови су обрасли травом – ко ће о њима да брине?

Или о онима на оближњим планинама које су окупирале шуме и кратка памет потомака?

Одјекују позауни и бубњеви у амбисима заборава; мелодија и
сећање су надживели деценије, и мене ће надживети, јер мелос и музика трају дуже од људског века и гробова, надгробних плоча, чак и кад су од мермера, и обзира неурачунљивих потомака.
Склопљених очију, видим дворишта крај којих сам пролазио,
напуштене и неограђене куће, олеандре, жуте и црвене прутове, дуд: зар су само те слике од свега преостале?

Не: остало је и небо, кеј, платани, склоп брегова, хоризонт и
поларна светлост, даљина и вечерња магла, невиност коју препознајем на пупољцима усред бокора божурова, туга, која је много више сачувала: читаво богатство, искуства која су згуснута и сакупљена као заостали класови када је жетва завршена; све је ово само увертира…

Мој је завичај у потпуном мраку, моје родно место је у мраку
(Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад – три четвртине оног што
називају Србија); електране су бомбардоване не само меким, већ и разорним бомбама…Не могу да спавам, јер знам и видим ко плаћа цех…Колико је већ убијених?Зашто крију? Докле ће убијати?…
Струја је укључена иза поноћи; био сам заспао одевен, а радио
који је био укључен, пробудио ме је грмљавином страшних вести…
Саслушао сам задихане рапорте из Београда и Брисла, и
изашао из нове куће у мрак и пошао према оној старој, према соби у којој сам се родио…

Ниједан други прозор није светлео…Чуо сам славуја из
помрчине и глас сушњаче. Прррррррррр!
Упалио сам светло у Библиотеци, али на мом радном столу
нису биле цигарете и упаљач. Вратио сам се у нову кућу и нашао их на нахтказни крај постеље на којој је спавао мој старији син.
Са прага Нове куће видео сам светло које је допирало из
Старе, из Библиотеке оставио сам мало одшкринута врата.
Био је то сноп светлости, једине светлости.
Јер, рекох већ, читава је земља у потпуном мраку, многи
градови и многа села…

(24. мај 1999. године, око 2 часа после поноћи)

           =из Опуса НЕОБЈАВЉЕНИ  РУКОПИСИ БЕЛАТУКАДРУЗА