На подручју Краљева у последњој деценији убрзано се смањује број становника у планинским селима. – Руски пар се преселио ближе граду
Светлана Чудакова Фото М. Дугалић
Краљево – У подножју Чемерна, у селима изнад Мланче, упитали смо недавно једног од старијих мештана чија је запарложена њива.
–Чија је била, а чија бити неће – одговара намслучајни саговорник и објашњава да се већина тамошњих имања води као власништво давно умрлих људи а да њихови наследници ту не живе. Земљу коју су наследили нису ни делили, ни на себе преводили. Већина њих хтела би да је прода, али нико не купује. Тако је на хиљаде хектара необрађено. Стари то не могу а статистички подаци говоре да на подручју града Краљева број становника у свим селима годинама опада, па је почетком деведесетих тамо живело 62.872 а према попису из 2011.године – 58.785 становника.
Међутим, тај показатељ, упозоравају нас овдашњи статистичари, не важи за планинска села, посебно у ушћанском крају и онима испод Гледићких планина. Тамо се број мештана смањио више од 20 одсто а и они који су остали и остарели једва да баште окопају.
Тако су празне куће, штале, ливаде и пашњаци стално на продају. Наследници наду полажу у Русе. Прочуло се, а показало се и тачним, да се породице из Русије досељавају у овај крај и да купују напуштена сеоска домаћинства у, како они кажу, високим горама. Али, ни они се косе и мотике не прихватају. Ретки су примери да купљена имања обрађују. Тако је, пре пет година, у планинско село Бресник стигао млади Анатолиј Чермених са девојком Олгом Прокопенко. Млади људи дочекани су овде као блиски рођаци. Остарели мештани баш су навијали за свадбу које одавно није било, помагали су им у намери да гаје козе и производе квалитетне млечне производе.Након две године Анатолиј је распродао стадо од двадесетак коза, па сада живи доле, ближе граду а његово имање, у „високој гори“ је, такође, на продају.
Анатолиј и Олга са својим стадом
– Они, стварно, желе да раде и производе здраву храну, нарочито воће и траже да купе куће уз пространа имања. Али, ни мени није јасно зашто још нико од њих није започео да се озбиљно бави пољопривредом. Има овде око 50 домаћинстава, ево по неколико породица у Бреснику, Богутовцу, Прогорелици, Чукојевцу па и селима ближе граду, попут Опланића, Јовца, Жиче...Био је један талас досељеника из Русије, Белорусије, Украјине, Казахстана...па је тамошња криза то мало успорила и сада, кад се рубља стабилизовала, опет је њихово интересовање повећано. Овде чак планирамо да отворимо и школу за децу руских породица – објашњава нам Павле Тодоровић, председник Друштва руско-српског пријатељства у Краљеву.
Светлана Чудакова је из Москве дошла са супругом, пре две године, у Врњачку Бању на одмор и, тако рећи, није се враћала. У оближњем селу Грачац купили су имање како би се бавили сточарством и воћарством, а отворили су и Агенцију која се бави туризмом и прометом некретнина. Тиме су углавном преокупирани, па је посредством њене агенције из Русије у Бању до сада дошло на одмор око хиљаду туриста. Такође,овде се населило око 20 руских породица.
– Моја кћерка у Москви завршава факултет, па и она планира да се овде пресели. Прија нам клима, мирнији је живот него у Москви.Руси којису у пензији овде се пресељавају да уживају а млади, којих је више, долазе да се баве пословима на селу, у здравој средини. Мало је њих који су такве планове озбиљно започели, јер та имања још увек сређују. Иначе, после затишја опет је интересовање и за одмор и досељавање повећано – каже Чудакова, власница агенције Руски дом „Радуга“.
У градској управи, од Новице Гаговића, помоћника градоначелника за пољопривреду, дознајемо да је за ову годину из градског буџета, на име подстицаја пољопривредницима намењено око 70 милиона динара.
– Размишљамо о мерама за повратак младих на села, али то тешко можемо применити због недостатка пара, државне стратегије и прописа. Доскора, док нисмо урадили детаљан попис, није се знало ни са колико земље град располаже, а реч је о 2.800 хектара. Сада ћемо видети ко ће то користити и колико је државне земље запуштено – каже Гаговић.
А, на нашу констатацију да ће после 2017. године и странцииз ЕУ имати право да купују земљу у Србији, коментар нашег саговорника с почетка текста био је: „Ако, нека купе. Не могу је тамо однети, али ће доћи време да они што су одавде отишли код њих буду надничари“.
Мирољуб Дугалић, објављено: у Политици, 17.06.2015
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ
Da li smo mi narod lud?Moje misljenje je da jesmo.Ko ce da zivi negdje bez osnovnih uslova za zivot?Da liimamo,struju,vodu,kanalizaciju,telefone ,skolske autobuse te redovno odrzavanje puteva,zdravstvo i sl.?Kad bi to sve bilo,ljudi sigurno ne bi odlazili.Ali?Pogledajte Sloveniju gdje ljudi zive...na vrh brda jedna kuca i sve ima...A tu?????Cekati da neko to sve uradi...
Srbija ako hoće da zadrži stanovništvo ravnomijerno širom Srbije, mora ulagati u infrastrukturu i finansijski pomagati narod, naročito mlade, koji tamo žive. Inače, biće pusta i imaće samo autoputeve i tri grada. Kako očekivati danas da neko sa 18-20 godina odluči da ostane u tim budžacima, bez škola, ambulanti, pravog puta, vodovoda, telekomunikacija i bez podrške kod pokretanja nekog posla u poljoprivredi? Narod migrira prema mjestima gdje ima mogućnost da radi i školuje svoju djecu. Bolje bi bilo da je Srbila umjesto autputa koridora-11, gradila magistralni put, a razliku uložila u održivi razvoj ruralnih djelova države. Za koga gradite autoputeve? Za Kineze?
Pomoć selu ostaje samo na rečima. Ja sam se u svoje selo vratile pre 20 godina. To je bio pakao, ulaži u dovod struje koja nije bila adekvatna, ulaži u put, da prođe asfalt, otvori prodavnicu da ima kavo takvo snabdevanj itd. Završila sam na sudu , i osuđena uslovno na godinu dana , jer sam u toj prodavnici protiv pravno zaračunala na ukupno popisanoj robi 600 diara. DA LI JE TO ZA GINISA.
Нема коментара:
Постави коментар