НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ

(...............................) *

МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ (1939)

У БОЛНИЦИ

            Болесник лежи на постељи скврчен и сув као змијска кошуљица. Његова болест у облику риса склупчала му се на грудима и победнички преде.

            Тешка као туч, жмирка у посетиоце својим светложутим очима.

ПЕТАР ЦВЕТКОВИЋ (1939)

РЕНДГЕН

У ходнику, чујем, прозивају ме

и док се пробијам до врата

весели старкеља до мене каже сестри:

Толико се не чека ни у реду за клање!

Она одвраћа нехајно и већ је почела

да прича са неким кога није видела

одавно. За тренутак и ја желим

да се ратосиљам свега. Не знам зашто,

али одмах затим помишљам на јефтине

испосничке позе пред фотоапаратом.

Многих снимака се сећам,

чак и онда када сам био беба.

Али оно што ми се потом мота око главе,

и тера да мислим о два снимка,

том ранијем и овом што следи, спојеним у један,

мора да је ипак прозирни комарац, тек излегао,

или каква болничка мува,

коју су убрисима пројурили из кухиње

а она сад важно летуцка по ходнику

и испитује једног по једног пацијента.

ПОЛА ГАН АЛЕН (1939), САД

ДРАГИ СВЕТЕ

Мајка има лупус.

Каже да је то болест

Коју тело само измисли.

То је отприлике као када

Ти лопов упадне у стан и

Ти позовеш полицију,

А они испребијају тебе уместо

Провалника,

Објашњава ми.

Кажем да ми је прилично

Лепо то објаснила

Жена мешанац налази начина

Да критикује само себе

А крв се напада сама од себе.

Постоје историјски разлози

За тако нешто.

Тешко је наћи мир

Био ти Индијанац или белац

Они се узајамно негирају.

Не остављајући места један другоме.

А неко мора бити ту

Да брине о кући,

Спрема храну.

А то је мајка, наравно.

Али ако је она отишла у рат.

Ако је испребијана и покрадена.

Ако је свако напада.

А нарочито њена сопствена крв,

Онда драги свете што се треба чинити?

Ми једноставно чекамо да видимо

Шта ће се следеће догодити.

Старе навике одлазе

Нагризене ватром болести.

Очи моје мајке горе

Разједају себе.

Кожа се суши од топлоте

Зглобови отичу од пуцања

И плућа не могу да приме

Много ваздуха;

У таквим околностима

Када се основне супстанце

Негирају

Све из стаклене посуде

Изветри.

            Превео с енглеског Иван Цветановић

ПЕТАР ЖЕБЕЉАН (1939)

ЗЈАП

Од нека доба

осећам промену

ту где се говори

да је човекова душа.

Никад нисам тешко боловао.

То што се сада догађа,

осећам као најаву

нечег непознатог.

Ништа ме не боли,

то болест још није,

само неки зјап

који ми не да мира

да дишем и живим

као до сада.

Празнина у грудима

доноси слутњу

да ће ме ипак снаћи

она боља која је покосила

неке моје пређе

када су зашли

у позне године.

Говорим себи:

смири се!

Кончина те неће мимоићи

кад за то дође време.

ЗОРАН МИЛИЋ (1940 – 2007)

БОЛЕСТАН У РОДНОМ КРАЈУ

Душа моја лети на ватреном коњу

Огањ из ноздрва сева

Душа моја бела птица на северу

Звезде ми се претварају у воду

ИВАН РАСТЕГОРАЦ (1940 – 2010)

ЈЕЗИК ОЧИЈУ

Испод шешира, прогорелих капута,

испод избледелих чаршава,

ћебади, вунених шалова

тињају наши животи

сажети у жижу очију

које жудно истражују.

Пред смрт

свест о већ прошлом

нагло примакне крајеве:

старост и детињство додирну се

погледом.

СЛОБОДАН РАКИТИЋ (1940 – 2013)

ПИСМО ИЗ БОЛНИЦЕ

Нагнут преко руба кревета

као на лађи – насред мора,

слушам хуку иза прозора.

Овде су и сенке без покрета.

Ал с тобом у собу увек уђе

ведрина, звезда, чиста плавет.

Бити ти – зборим једини завет,

без тебе – моје ми лице туђе.

Уђеш, и као с небеског свода

сину у соби Велика Кола,

препеличје јаје насред стола

и преображенска светла вода.

Без тебе не знам који је час,

који је век, година и дан!

Сневам, ал ниједан мој није сан,

далек ми бива и сопствен глас.

Живот ми у сенку преобучен

ил сенка сенком – прекривена.

Ти, час дар си ми, час опсена,

а ја твој живот – ненаучен.

Свет нас кроз окна обасјава.

Туђе ми време на сваком сату.

Црни коњаник на црном ату

слутим како се приближава.

И у сну нас неко стално куша

и земаљски нас олуј бије.

Све што је било, прошло није,

наш дом је – златна потлеуша.

Са огртачем и са штапом,

као стогодишњак седи неки,

кренуо бих на пут далеки

непознатом земаљском мапом.

Ал кад се пренем: трепере сене

око непомичног мог кревета,

лебди мноштво црних таблета

и чаша воде – преображене.

Стиже, најзад, и позно лето

и сви заноси су већ иза нас.

Пред тебе стављам свој век на тас.

Буди ме и детлић кљуном-длетом.

Поздрављам те врхом јасике

и сенком птице на прозору.

Скупљен као стабло у чвору

збирам далеког детињства слике.

МИЛАН КОМНЕНИЋ (1940)

СА ГЕРИЈАТРИЈСКОГ ОДЕЉЕЊА

Цијуче истрајало време; ко младице из пања,

Они обнављају претке, дају смисао храни,

Свакодневици између кревета и лекова,

Тапкајући по успоменама

Са чијих ивица већ се крза

Ватра устоличене плесни.

Избушени старци!

Дубоко у ноћи мрмори из тих тела

Сувих и постројених као сиротињски сапуни:

„Не обастири нас сени смртна! Или је одгоди,

Боже наш, док се сама у нама роди!“

Ако и доспе, божанска обмана шта ли је

Над тим лежајима, у успореним кретњама,

У тачности оброка, ноћним посудама,

Поређивању лица са лицем суседа

И грлу које душа разапиње?

Неко склон сликовитим разглабањима,

Изузимајући себе из ове дружине,

Рекао би:

„Умукла су уста, урличу урвине.“

РАДОМИР МИЋУНОВИЋ (1940)

ОТПУСНА ЛИСТА

Напустио сам клинику у последњем часу.

После мене, зидови су се слепо загрлили.

Пријемно одељење распуштено.

Пауци у кутији са инструментима. Белина убуђана.

Скалпел пререзао грло врхунском оператору.

Тампон зона.

На полеђини болесничке листе: подаци о двојнику.

Кривуља води, даље, до пештера,

где тестија и сланик се допуњавају.

МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ (1940)

РЕЦЕПТ ЗА ЗАПАЉЕЊЕ ЈЕТРЕ

концентрација напредује као мала енциклопедија

блузе од свиленог жерсеја прво издање са

занатским филовима чудо из обреновца зашто

нема млека из оближње луднице ако знате онда

ништа ко би помислио аутомобилизам редовно

пратим и трансверзалне таласе вршачких

винограда само паразити црева су уноснија

трговина има добрих примера миксер унимакс

рецепт за запаљење јетре слобода рада као

раствор скроба ако хоћете балкан 1880.

пословност и експедитивност практично

људождерство са чиром на желуцу сасвим

осигурани насмешите се молим спремни за јело

и кување

ТРБОБОЉА

добија се

            од назеба

од обичног јела

од поквареног пића

и од претераног уживања

            полне љубави

за тили часак

растераћете трбобољу

ако прогутате

            парче камфора

велико колико пшенично зрно

и одмах за њим

попијете чашу вруће воде

ХЕРМАН ВОГЕЛ (1941 – 1989), Словенија

КАКО ДОЛАЗИ БОЛЕСТ

Болест не долази најављена,

с буком и златним трубама.

Долази као невидљив облик трина,

као украсна сунчева прашина

коју ветар раздељује

овом више, другом мање.

Најављују је можда пси,

кад почињу да грицкају траву.

Можда је најављују наше мисли,

кад се накостреше у трнов жбун.

Тада је, наравно, већ касно.

Болест се, наиме, брзо одомаћи

и пре него што постанемо свесни,

већ почива у нама

као тих, учтив

и скроман подстанар

            Превео са словеначког Дејан Познановић

МИЛАН МИЛИШИЋ (1941 – 1991)

БОЛЕСТ, ПА И ЛАКА СМРТ

            Док нису изумили рак умирало се од којекаквих будалаштина.

            Од шпањолске грознице и дизентерије. Прехладиш се на излету, упала плућа, и адио...

            То је да пукнеш од смијеха. Некад је скоро све било неизљечиво.

            Са оне стране, напросто, нису толико устрајали на формалностима.

1990.

ТЕГЛЕ С МОКРАЋОМ

Због неке вртоглавице, слабости

Ваља му кренути без доручка

И успети се на други кат

Здравственог центра

Ту му изваде крв из вене

Затим боцну у прст

А онда му дају теглу

За мокраћу.

Сваки пут гледам, на талару

Прозора с мат стаклом

Поредане тегле с мокраћом

Поред сваке је цедуљица с именом

Толико различитих нијанси жутог

Неке с одвише шећера, неке мутне

Једне пуне слузи, друге с ацетоном, и са крви

Синдикално с индикацијама,

Неки су се намучили да исциједе неколико капи

Други су се једва задржали да не препишају теглу

У једном тренутку прозор се отвара

Са друге стране, са оне на којој су

Здравље, моћ, држава, апарати, пресуда

И једна рука, рука лаборантице

Тако слична неутралној руци судбине

Односи тегле с мокраћом, и имена.

Прозор пророчишта се затвара.

Са својим страхом и слабости, с мучнином од глади

Остаје на овој страни

У заходу, гдје запах варикине

Разједа слузокожу носница.

МАХМУД ДЕРВИШ (1941 – 2008), Палестина

ОПСАДНО СТАЊЕ

            (одломци)

***

Овде никог баш чекали нисмо после песама „Јовових“...

***

Овде не постоји „ја“,

овде се „Адам“ сећа своје глине.

***

Живот.

Живот сав,

живот какав такав

гости звезде сусеткиње

безвремене

и облаке емигранте

бескућнике. Овде живот се

пита:

Како да им вратимо живот?

***

Свака смрт,

и кад је очекивана,

прва је,

па како да приметим

месец

кад спава испод сваког камена?

***

У оном што је остало од зоре ходам ван себе

а у оном што је остало од ноћи слушам кораке унутар себе

            Препевао с арапског Заки Шалтаф

ВУЈИЦА РЕШИН ТУЦИЋ (1941 – 2009)

ИЗАЂИ, СКРИВЕНА БОЛЕСТИ

Изађи, скривена болести,

анђеле

који падаш

у моје тело.

Погледај свет,

бар једном,

људским очима.

Ти си то,

пали анђеле,

жено?

Ударам те

и падам,

падам већ милион година

у тело Бога.

МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ (1941)

ОДАСТРАГ, СХВАТИ

Болесни двојниче

облак се мрачни над

тобом наднео Испушташ

звуке кроз пробушену

кожу Плачеш пред вратима

пакла Временом на мене

пренео си своју болест

Бацио ме у неприлике

Које се њишу Одостраг

Схвати

КЛИНИЧКА СМРТ

Оставио сам врата отворена. Видиш

моју постељу.

Боце отрова. У низу. На зидовима.

Доказни материјал.

Сечеш коноп око руке.

Жилетом.

Улазиш у одају.

Ни слутио

да је кревет дрвен. Помоћник.

Знао си шифру

поруке.

Последични ток.

Ушао си. Извукао кревет испод мене.

Невидљив.

Животни исток.

Отвараш рану. Скалпелом.

Подвезујеш аортни

лук.

Цепаш чаршав. Трљаш

кожу.

СТИВЕН ДОБИНС (1941), САД

ЧУДЕСНА ПРИЧА

Болест духа, болестан ум –

неки се човек досађује, све му је страшно досадно.

            По читав дан

ради на шљункари где раздваја

бео шљунак од црног. Има превише

белог шљунка. А њему долази просто да пукне.

Овде један каменчић, тамо један каменчић. Једнога

            дана неки дечак

долети однекуд на мотоциклу, налети на мрљу

од нафте и стровали се баш испред ногу тога

            човека.

Дечак се баш добро поломио. Јечи

и преврће се на земљи. Све га

ужасно боли. Нико други није видео шта се десило.

Овај човек полази да зове хитну помоћ, а онда

застаје да још мало посматра тог дечака

што јечи и превија се на земљи. Јер, ето,

збиља се досађивао. Помозите ми, моли дечак.

Одмах ћу, одмах, каже му човек. А мисли, Ето,

то је та борба за живот. Дечак

крвари на све стране. А тај човек

никада није видео филм који би био макар упола

            толико интересантан.

Одвлачи дечака са пута па се враћа

да разврстава шљунак. Зачас ће он

да зовне хитну помоћ. Али не може

себе да натера да то уради. Ово је збиља нешто,

размишља он, то ти је прави живот.

А време лети. Предвече, по завршетку посла, човек

одвози камионом дечака својој кући.

Његова жена је запрепашћена. Грубијане један,

            каже му, па он је

безмало мртав. Целог тог дана лакирала је нокте.

Скоро излудела од досаде. Немој још

да зовеш хитну помоћ, каже му, чекај да видимо

шта ће он и како ће. Стављају га на пластичну

            простирку

па на под у дневној соби. Обе су му ноге пребијене.

Тело му је изубијано, лице смлављено,

а и остао је без једног ока. Па то је просто

            неодољиво,

каже жена. Служи вечеру, па једу уз телевизор,

са малих послужавника, лево и десно од дечака.

Читаве вечери посматрају га како крвари. Те ноћи

први пут после неколико месеци воде љубав.

Ујутру, дечак је мртав. Аух, побогу,

каже жена, баш кад смо некако живнули.

Човек убацује дечака опет у онај камион

и одвози га до шљункаре. Настоји

да се присети свих занимљивих ствари

које се могу извести са једним лешом. Сада је дечак

већ крут као даска, па седи усправљен на камиону.

А човек мисли ли, мисли. Баш к`о у стриповима,

велики упитник уобличује се изнад његове главе.

Изгледа као половина облака налик на печурку.

Мада су окренути један према другом, он и тај

            дечак

личе на подупираче за књиге – можда на Роденовог

            Мислиоца,

можда на мајмуна што држи људску лобању.

Између њих се појављује и обавезна књига.

Назовимо је Чудесном повешћу човечанства.

Ко може да погоди њен смисао? Са подједнаким

разумевањем, мртви дечак и живи човек

зуре у њене корице, питајући се чега то има унутра.

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

РАНКО ЈОВОВИЋ (1941)

Побољевам...

Побољевам,

Болујем –

Ја сам болестан,

Тешко, неизљечиво –

Моје тијело и моја душа

Велико су стовариште заразе.

Ја сам грађен од лошег материјала

Без иједног тврдог елемента.

Крв ми је барска вода,

Плућа су моја крила мокрих птица,

Ја се распадам на глиб –

На лепљиву пару.

Млијеко ме трује,

Вино једе,

Вода пије –

Сунце је мој смртни непријатељ.

Постоји моја главобоља,

Постоји ли моја главобоља.

ПЕНТИ САРИТСА (1941), Финска

Рана можда и не постоји...

Рана можда и не постоји.

Свјежа крв увијек је лијепа.

Али бол ипак расте, ужас се рађа

прати нас попут пса.

Страх је старији од нас

унапријед нас познаје.

Задовољство и смрт потајно се цјенкају

иза наших леђа; из њиховог разговора

покаткад одјекне и наше властито име.

На крају и то стиже, и чује се само

непријатни мукли звук несреће,

понекад само лупа врата, понекад крик

или тишина.

Сунце више не излази. То си био ти.

            Превео с финског Осман Ђикић

СТЕФАН ВАН ДЕН БРЕМТ (1941), Холандија

ЛОКАЛИЗАЦИЈА

Носиш језгро тишине које одједном превазилазиш

вечерњи предео који наслућује само

још дубљу тишину што увек влада у позадини

и сваки покрет њом је обузет

И сав се живот растаче

То је једино што од тебе добијам

краткотрајни дрхтај по површини

Ниједна од стаза којима ти се моја глад ближи

не продире кроз ограду

на коју налећем

Твој осмех ми изгледа

као она висока табла што чува твоју тајну

напис је нечитљив

са растојања које ме дели од тебе

Ти си тишина која ме одједном обујмљује

Тражим коначиште

у најдубљој зони твоје тишине

јер све око себе претвараш у сопствену тишину

Ти си одраз у којем се

више не налазим сам.

            С фламанског превела Ивана Шћепановић

РОБЕРТ ХАС (1941), САД

Мајка комшијског...

Мајка комшијског

детета, стара тридесет једну,

умрла је, за време недељног доручка,

од отеклине у грлу.

На разбоју-играчки

научила је моју кћер

да тка. Моја кћи

је била њен друг

и сада не може да спава

због ноћних сирена,

сигурна да свака нариче

за неким ко је умро.

Треба ли да јој шапућем на ухо,

смрт је мајка

лепоте? Дрвени

новчићи дете? Све то тоне

у безобличност, дај својим

страховима облик.

            Превео с енглеског Владимир Копицл

ЕДИ ВАН ФЛИТ (1942 – 2002), Холандија

СМРТ

Смрти, не бој се. Не оклевај

пред мојим вратима. Уђи.

Читај моје књиге. У девет од десет

ти се јављаш. Ниси незнанка.

Не држи ме за лудака с бољкама

које се нико не усуђује да именује.

Не стављај ме у постељу међу балаву

децу која не знају шта говоре о старости.

Не извлачи ми новац из џепа

за бескорисне сате у помодним клиникама.

Обриши ноге и нек си добродошла.

            Превела с фламанског Ивана Шћепановић    (................)

_________________

      * видети више

                = извор: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ

(Антологија песама о болести, болницама, болу...) 

Београд, 2013