(Над збирком пјесама Божја визура Мирослава Тодоровића)
Није случајно Мирослав Тодоровић за мото
насловне пјесме своје најновије збирке Божја
визура (а могло би се рећи да је то уједно и мото првог циклуса, па и
цијеле књиге) узео Шекспирову мисао: Свет је позорница на којој свако игра своју улогу.
Јер заиста, пјесник, уздигнут понад
својих гора, кроз визуру појединца усамљеног у свом космосу, мотри (опет, не случајно, чест појам и
одредница у његовим стиховима) свеколикост онога што је у визури Створитеља,
баш као и у пјесниковом схватању свијета, оличено у свемоћној природи чије смо
честице, јединке које играју своју суђену
им и досуђену улогу. Он ствара своје предјеле, аутентичну атмосферу, само
њему својствен амбијент, истовремено земаљски и астрални простор, у који смјешта
свој свијет, осликан подједнако запитаношћу и интензивним бојама властитог
доживљаја свега што јесте и што слутимо.
У Тодоровићевој поезији природа је уздигнута до
божанства с којим сједињујемо своје биће,
она је свекњига,
како каже у пјесми Људски заклон,
оличена у белом облаку крошње дивље трешње са свим континентима у латицама.
У том стапању с природом пјесник
сасвим мирно, као да саопштава нешто што се подразумијева и што је свима знано,
каже: Све више сам пејзаж који мотрим (Стихови из клисуре). У том потпуном сједињавању с
природом, том преплитању и међусобном прожимању, човјек се узноси до Творчевог
окриља и сам постаје пјесма:
Осећам унутрашњу
мелодију пејзажа
Дамара у мени чујем је у земљи
У коју полажем
семење молитвено
Теби налик Творче у
јутру песме ове
(Из сеоске свеске)
Тодоровић успоставља врло присан однос са
земљом, са земаљским прахом, али првенствено са земљом хранитељицом, толико
дирљив и осебујан, толико библијски, да читалац напросто стиче утисак да су
пред њим стихови древних мудраца, псалмописаца и јеванђелиста. Бог и земља су
једно, а с њима и пјесник, па и читалац кога ће пригрлити. Као и у ранијим
пјесничким збиркама и у Божјој визури
пјесник свој завичај, и сваку мрву земље у њему, сваку биљчицу, птицу која
изнад њега пролети, сваки дашак вјетра и урлик олуја, сваку капљицу росе и
сваки сунчев зрачак слика живописним бојама. Завичајне слике
су тако пластичне, реалне, додирљиве, али истовремено расплинуте неком
фантазмагоричном сфером, па их прихватамо као свеопште слике земаљског шара,
препо-знавајући у њима и сопствене завичајне слике па и сопствено дјетињство:
ДОК сам по свету и свој живот
тражио
И не знајући носио сам у себи ове пределе
У мени је живео воћњак понад родне куће…
(Друга страна видела)
Или:
Сада у завичајном пејзажу
С искуством живота којем не требају речи
Спознајем савршенство тишине у родној кући…
(Друга страна видела)
Пјесник је и завичајне ријеке премјестио ближе орловским гнијездима,
успоставио хармоничан однос између подземних и небеских токова, дао универзална
обиљежја сваком заперку биљке коју узгаја у свом завичајном врту, сваком листку
који упија сунчеву свјетлост и свакој жилици која црпи антејску снагу земље. И
све се то расплињује у Певања о пределима,
како је дао наслов другом циклусу, с песмама инспирисаним импресивним сликама
Слободана Г. Јовановића, а за који је као мото узео Гетеов дистих: Поезија указује
на тајне природе /
и труди се да их реши сликом.
Предели су оно што видимо и што осјећамо у себи. Пејзаж се зачас
прометне у пјесму од чијих ће стихова, умјесто од лишћа, птице градити гнијезда,
а панорама коју посматрамо у нашем усхићењу узвиси се до божанских сфера:
ОВДЕ је негда седео Бог
И смишљао пределе које мотрим
Пределе у које се преобразио
(Триптихон са свецем на зиду)
У златној тишини јесени,
како је насловљена трећа тематска цјелина, у коју је Мирослав Тодоровић уврстио
римоване пјесме, испјеване махом у савршеној сонетној форми, пјесник ниже
складне, ритмичне стихове о јесени свога живота. То, уосталом, потврђује и
Пастернаков дистих који је послужио као мото једној пјесми, а могао би се
односити и на цијели циклус:
Крај се пута не може избећи
Живот
није што и поље прећи.
У пјесми Понад књига, пуној меланхоличноих осјећања, тиња помало руј вечери живота, док се стишава видело, тули дан и ћуте речи, у
којој ни за песму ништа не оста, јер:
ТЕК сада чујем твоје речи оче
Док ме из огледала старац гледа
Учини се све прође пре него поче
Стихом да засја жизни два реда.
Тодоровић не опјевава оно о чему клеше стамен стих, него пјева из
суштине бића - он пјева земљу, пјева птичји пој, жубор Моравице, биљку коју загрће
земљом, па се покаткад стиче утисак да пјесма није то што читамо, већ да је
пјесма она биљка с којом пјесник разговара или сама земља из које расте. Његов
стих је завичајна рјечица, облак, малињак, дјетлић који се оглашава у тишини, сјеменка.
Рјечица може да пресуши али ће остати њен жубор да нас успављује и разбуђује, облак
може да отплови али ће остати његов дах свјежине, сјеменка да се сасуши али и
да исклија у стабло с листовима и цвјетовима, да се прометне у пјесму...
Дирљив је међусобни однос пјесника и пјесме, њихово побратимство у свемиру. М. Тодоровић је
у сталном дијалогу с пјесмом, често и с оном коју исписује. По њему, Реч живе песме / Рана је која не зараста,
како записује у Музици земаљске тишине.
Док у зимској библиотеци шуме чита
трагове (Ово је та књига) он гледа дах
вечности у листу што о/пада, јер пјесма о(п)стаје упркос томе што је
написана на полеђини љекарске дијагонозе којом нам се често и без суда
пресуђује.
За збирку пјесама Божја
визура Мирослава Тодоровића, у коју је уврштено седамдесетак пјесама
разврстаних у три тематске цјелине, могло би се рећи – послужимо се овдје
његовим стихом – да је лектира зреле
тишине. Ово заиста јесу пјесме које се читају, и ишчитавају, у тишини, онда
када је читалац сам, заправо сам са собом, јер ће тада најпотпуније бити с
поезијом која стварно јесте лектира зреле тишине, па јој и зато треба пожељети
добродошлицу у читалиште (ако га под тим појмом уопште има) наклоњено мисаоној
поезији прожетој снажним али добро контролисаним и у правој мјери дозираним
емоцијама.
Нема коментара:
Постави коментар