ПРЕД Вишим судом у Београду у септембру треба да уследи рехабилитација скојевке Слободанке Стефановић, коју су стрељали “њени” 4. децембра 1944. Тело ове девојке (25) никада није нађено. Захтев за рехабилитацију поднела је Ирена Матијевић, сестричина Стефановићеве, маја прошле године и све вести које стижу из суда говоре да ће постхумно, породица Василија Стефановића, судског службеника из Пожаревца, коначно наћи смирај.
За Слободанком је прво три деценије безуспешно трагао отац Василије. По његовој смрти 1974. о судбини Слободанке, по канцеларијама Брозове полиције распитивала се њена рођена сестра Даница, која је преминула 2014. Коначно, до истине је дошла Даничина ћерка Ирена, која је у архивама Удбе и града Београда пронашла готово све о околностима под којим је ова девојка настрадала.
Слободанка Стефановић, била је једна од “црвених девојака” Пожаревца, партијски организована са Даворјанком Пауновић Зденком (Титовом ратном секретарицом и љубавницом до 1946) и Вером Милетић (мајком Мире Марковић). По партијском задатку, пре рата студирала је агрономију, са Слободаном Пенезићем Крцуном. Ту је букнула љубав, и Пенезић је “из шуме” долазио током 1941. у дом Стефановића како би посетио девојку. Слободанка Стефановић ухапшена је од стране Специјалне полиције 31. маја 1942. у Великом Градишту и после истраге упућена је Недићев Завод за принудно преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци. Из Завода је “на реч” извукао отац 1944, пред долазак Црвене армије. Када је стигло ослобођење и партизани, уследило је њено ново хапшење. Разлог је била сумња да је пуштена да буде провокатор.
Расплет трагедије Слободанке Стефановић уследио је почетком децембра 1944. Управник затвора у Пожаревцу, на инсистирање пожаревачких комуниста, пушта девојку на слободу, али убрзо стиже Крцун лично. Враћају је у затвор. Пенезић са Слободанком проводи неколико дана у разговору. По доласку у Београд, моћни шеф Титове полиције шаље наређење “друговима у Пожаревцу” да стрељају Слободанку због издаје. Ипак, у овом граду не могу да нађу џелата који би пуцао у скојевку. Убрзо, са Сремског фронта стижу двојица “другова” којима није био проблем да убију....
СЛАВСКИ ДИЈАЛОЗИКомунисти из овог краја блиски Моми и Дражи Марковићу на славама што партијским што црквеним код домаћина, када би неку попили, помињали су “правоверност”друга Крцуна. Деда Василије би, када би чуо траг ових прича, ишао је код ових људи да му препричају “славске дијалоге”. Међутим, ћерку није нашао - завршава Ирена Матијевић.
Легенда о томе како је Крцун стрељао своју девојку причала се деценијам полугласно Пожаревцем, али нико никад званично није хтео смео да потврди “истину” породици. Василије Стефановић, који је примао у госте Крцуна и током рата, до њега од 1945. никако није могао да дође. Тихи судски службеник Василије узалуд је лутао од врата до врата, по канцеларијама Титове полиције.
- Цивилизацијска је иронија да је породица као доказ смрти Слободанке Стефановић после рата добила само два документа - наставља Ирена Матијевић. Први је из Среског народног суда у Пожаревцу јануара 1949. да се Слободанки плене 103 динара и 30 пара које је имала на рачуну Поштанске штедионице у Београду и преносе у власништво Федеративне Народне Републике Југославије јер је осуђена као народни непријатељ. Други документ је стигао 1959. из седишта Удбе у Београду и у њему се од одсека Државне безбедности Пожаревачког среза тражи да утврди шта је и да ли је жива Слободанка Стефановић која је, у време рата била студент агрономије. На овај упит, из Удбе Пожаревца је одговорено да је Слободанка стрељана одмах после рата јер је “како су они обавештени, радила за Гестапо”!
После ове коресподенције између органа Удбе до које су и они дошли, породици је постало јасно да постоји нека пресуда Слободанки из 1944. која је волшебно нестала из архива.Такође схватили су да је само Крцун могао да те државне папире на неки начин склони.
- Крцун је погинуо 6. новембра 1964. године, а деда Василије је умро 6. новембра 1974. Тачно десет година после његове смрти деда се још надао да ће му бити омогућено да дозна где му је закопано дете. Међутим, нико из Удбе и полиције у Браничевском округу није смео званично да писне.
Слободан Панезић Крцун је настрадао новембра 1964. Две године касније, Пуриша Ђорђевић снима филм “Јутро” који осваја прву награду на фестивалу у Пулској арени. Године 2013. велики режисер признаје да је филм у коме другови после рата убијају “своје” другарице настао по судбини Слободанке Стефановић. Наиме, Пуриша Ђорђевић је као ухапшени млади партизан у исто време кад и Слободанка био на издржавању казне у Недићевом поправном дому и чуо је за стрељање. У филмском остварењу “Јутро”, Слободанку Стефановић глуми Милена Дравић, а крај младе скојевке на филмском платну донекле се разликује од стварног. Да ли је Љубиша Самарџић ту инкарнација Крцуна, Пуриша Ђорђевић је оставио да сами закључимо .
- Нажалост, трагедија моје тетке Слободанке није било једино зло које се сручило после другог рата на плећа породице Стефановић - прича за “Новости” Ирена Матијевић. Мој ујак, Борислав, потпоручник-пилот Краљевске војске, успео је да са својим бомбардером прелети у Каиро 1941. и 1942. обрео се у Америци у Југословенском деташману тешких бомбардера, који је од 1943. летео у саставу 15. америчке ваздухопловне армије генерала Дулитла. Како је деда сазнао тек половином шесте деценије прошлог века, он је оборен изнад Доломита у Италији 1943. по повратку са бомбардовања немачке фабрике авиона “Месершмит”. Богобојажљиви деда Василије је умро, а није успео да пронађе ни кост од своје деце како би их људски покопао.
Несвакадашња је била и судбина Данице Слободанкине рођене сестре (умрла прошле године). Она је такође била скојевка и кандидат за члана ЦК 1941. Ишла је у исти разред гимназије са Вером Милетић, мајком Мире Марковић. Имала је деветнаест година 1941. када је упућена на илегални рад у кучевски крај. По партијској провали 1942, у којој јој је ухапшена сестра, она је евакуисала Веру Милетић и Мому Марковић које су бежале пред недићевцима на слободну територију. Ова жена је сведочила(записано на магнетофонској траци) да је Вера тада била трудна са Момом(носила је Миру), а да је Мома најзаслужнији што се њој смучио “партијски рад” и што је одступила из покрета.
Наиме, у тренуцима бекства пред потером Марковић, (илегалнио име Слепи), иако смртно уплашен, у више наврата је “сугерисао” Даници да би и она као кандидат за ЦК, морала да се “саживи”са неким од важних другова јер је то у интересу комунизма. Даницу су по спасавању Вере и Моме ухапсили четници и држали је у кућном притвору све до 1944, а она није хтела да бежи и да се врати комунистима. Даница је последња видела Слободанку у Забели и причала је да је за њен крај поред Крцуна крива и Крцунова сестра Милена (такође била у Заводу у Смедеревској Планаци) са којом је Слободанка била у завади.
ПАРТИЈСКА ЉУБАВ
Према сведочанству породице Стефановић, Слободанка је Крцуна упознала по “партијском задатку”.
- Како је причао деда Василије, његова Слободанка је одлуку да упише агрономију донела на предлог Скоја - прича Ирена Матијевић. - Другови из партије су, наиме, проценили “како немају јаку ћелију на агрономији” и да би девојка из Пожаревца могла тамо да поправи партијски рад. Слободанку је на овом факултету сачекао Слободан Пенезић Крцун, који је такође по партијском задатку студирао факултет. Њих двоје су радили и студирали заједно, а причало се да је и њихова љубав остварена по партијском задатку. Ипак сасвим је јасно да је Слободанка волела Слободана и овај њу и да је њихова веза прерасла у много више од “задатка”.
