ПОДВЛАЧЕЊА.Реченица која припада многим писцима, свакоме на свој начин

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА

РЕЧ ЈЕ О МИСЛИ ЖАНА КОКТОА КОЈУ ЈЕ КОРТАСАР ПРЕУЗЕО, А ПРЕ МЕНЕ ЈОШ НЕКИ КЊИЖЕВНИЦИ. ДАКЛЕ, ТА РЕЧЕНИЦА ПРИПАДА МНОГИМ ПИСЦИМА, СВАКОМЕ НА СВОЈ НАЧИН, И ИСТИНСКИ МЕ ОДУШЕВЉАВА - Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико))

Пре четрдесет и пет година. И данас


Права клица Мурећепа? 
Трагом једног концепта...




....


Концепт: 
                            РАНО ДЕТИЊСТВО ДЕЧАШТВО МЛАДОСТ (12. 10. 1973)

Написати о свему чега се сећам из раног детињства (помагати се као и Стендал у „Животу Анрија Брилара“ и цртежима!); из дечаштва, из младости, с посебним овртом на доживљене и неостварене љубави. Поштовати само једну једину и прву стваралачку заповест: не изневеравати истину; писати Дело у једном даху, као писмо најбољем пријатељу.

Стражара (говорили су Обренова стражара, јер је у њој живео чувар пружног прелаза Обрен са Миланком и децом - скоро десетак година (? -  можда је боље написати током читавог дечаштва, или док нисам завршио основну школу?)

Чувар пружног прелаза...

1.       Инфантилни доживљаји
2.       Стара кућа
3.       Двориште
4.       Комшије
5.       Имање на Пеку
6.       Основна школа
7.       Деда Станко
8.       Отац Михаило
9.       Мајка (Наталија)
10.   Ујкин дом
11.   Завршетак основне школе
12.   Гимназија
13.   Тетка Наталија и теча Милан „Брка“...

(10.12. 1973.Београд) Јасно ми је да сам, према самом себи - неправедан, јер сам се обавезао да причу о раном детињству дечаштву и младости морам да (на)пишем ове зиме. Повољније је било летос, јесенас.Сад ми се чини немогуће. Толико је пречих послова! Ову свеску намењену успоменама из детињства дечаштва и младости, користим у друге исто тако племените сврхе, и некако се надам да ће ми Господ подарити воље и времена и погодан моменат да забележим оно што ми се у једном часу учинило тајанствено као силазак у царство  сенки.
Са благословом Господа Бога, који призивам, ја настављам да посматрам себе као таласање свести и  свет око себе у покрету и журби...

_________________

     * 
Факсимил Концепта

Данас - прошле или ове године, видим, да је Концепт остао неостварен - да сам, ипак, изневерио себе. Какви су то послови били пречи од писања те замишљене књиге, тада, почетком зиме 1973. године?
   Додуше, опсесија или снажно осећање да треба да напишем такву једну књигу, од које су остали само називи евентуалних поглавља, није нестала без трага. Са протоком времена, она се појављивала као понорница, на најнеочекиванијим местима (док сам писао и написао неке друге своје књиге), са својим непоновљивим хуком, и бојом снега, и онда поново понирала у непознате дубине. 
    Данас (и прошле, и ове јесени, коју проводим на југу Шведске), опет има неких пречих ствари, које ме одвлаче од писања споменуте књиге, - живот је стихија, али и радост. Моји издавачи су мртви, моји пријатељи су мртви. Преживели су, изгледа, само пацови, непријатељи и душмани. Прошле године, кад смо путовали на северни пол, на путу кроз Немачку и град у коме је живео песник М. Д. , помишљао сам да свратим до болесника без наде, али... Боље што нисам. Он је тих дана умирао. Вест ме је о томе сустигла тек у Кируни... На крајњем северу европског континента.
      Ове јесени кренули смо  из Мишљеновца на крајњи север Европе првих дана овог октобра, и у Баварској, на успутним путевима, видели бабље лето, неописиво у околини Малмеа, на шумском имању ћерке и зета моје сапутнице... 
      Опет ме је затекла једна тужна вест о смрти и четрдесетогодишњем помену писца и пријатеља, мог земљака М. Милановића. Бог узима добре и врсне особе у своје близине, та мисао ми је севнула, у ноћи пре неколико дана, док је Бранкина ћерка јаким рефлектором обасјавала крошње борова у свом дворишту, борова који окружују велико и лепо двориште. Између врхова тих борова било је неописво ноћно небо са звездама тако блиским, и звездом Сириус...
     И Милановић је нестао - превремено, ... Ко ће написати књиге, о којима је сањао, и о којима је причао током лета, одлазећи на једну рутинску операцију?
     Милановића је пекла неправда, и често је о њој говорио са горчином у гласу; горчина га је одвлачила у страну, од оног што је било главно у његовом дару. Молио сам га да пише, као и друге наше пријатеље (оне што су отишли са овог света пре него што су испунили оно за шта су на њему били позвани), јер био је стигао у свом развоју и писању до степена и стваралачке припремљености и убедљивости, какав код нас Срба мањка...Са правим људима и песницима који умиру прерано, нестају читави светови...Који могу да се чују, како верују на крајњем северу Европе Лапонци, само тамо и само понекад, у мистеријама и  у чудима поларне светлости ...

* * *

У ПОЛАРНОМ КРУГУ

Крај света? Бело, бело, бело у бескрај, до црног...
....
Стигли смо у Северну поларну област.Кируна. Кренули даље према Норвешкој и Финској. Много је утисака. Путовали смо пре неколико дана по правој кијавици од Штокхолма и Упсале до Кируне. Велики камиони су нам долазили у сусрет. И иза њих неописви облаци снежне прашине у које смо улетали као у маглу... али, све је то од уторка иза нас... Стигли смо у Кируну, и даље, чинило се на крај једног света... Возили смо данас путем за Нарвик, иако је било врло хладно, минус 11. Али, шта је то у односу на минус 32? Каже весело сапутница
...
Овде сунце не излази ни залази. Видели смо данас, тамо на хоризонту само светлу рефлексију далеких одблесака и неки сјај, неизрецив, неописив. Враћајући се путем за Нарвик, из правца Норвешке и Финске, негде после пола један по овдашњем времену. Језера су била залеђена, и видело се да је неко преко њих возио санкама. Неколико десетина минута, можда и нешто више, и све што смо видели обузеле су сенке. Пало је доста снега. Овде има толико снега, за читаву Европу. И тај снег изгледа храни не само хиљаде шведских језера, него и мора, изгледа... Пун сам утисака и желим да спавам... Задивљен сам очишћеним путевима, али и скандинавском железницом.....
. ...

..
Читам ноћу поново ово што сам писао прошле зиме, што сам био заборавио... И сећам се да нисмо имали праву прилику  да чујемо крикове бесмртних душа покојника у висини, у облацима, у небу...И онда се враћам оном што сам записивао пре четрдесет и пет година. Само сам ту свеску понео са собом. Подсетник.
    Ишчитаћу је...до краја.
    Док смо путовали кроз Баварску, и околину Малмеа, шуме и реке, хоризонти, обасјани одблесцима - били су чудесна огледала правог бабљег лета. Колико јуче. 
   Већ данас - киша... Јабука испред куће у којој живимо и брезова шума прекопута, делују суморније. Заправо, лишће јабуке је још увек зелено, гране бреза су у покрету, злато који се лелуја...
    
   ___________

   Много сам хтео, и много започео...

                                      ...Боже,
На суду сам твом, страшном...
         Слободан Ракитић: "Зимска песма" - "Земља на језику", Просвета, Београд, 1973, стр. 19)
          То је требало да буде мотто  романа  СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА или порушене илузије, који никада нисам написао. Итоимени рукопис збирке песама, понуђен издавачу годину пре тога,  - истом издавачу који је штампао Ракитићеву књигу песама, - штампао сам три деценије касније! О свом трошку... Тадашњи београдски издавачи, они официјелни,  радије су  штампали књиге оних бирократских, нушићевских волова у моди...

       Требало је, барем десет година пре да почнем са објављивањем својих бележница, сећања, осврта, сведочења, крикова, сумњи н гађења на свет у који је бачено много људи који су сањали о праведности, љубави и срећнијој будућности. Авај, знани и незнани прави пријатељи, -  праведност, љубав и срећнија будућност, - то су само пусти снови. То је снег који развејава  силовита кошава по вашем путу којим се пењете према Богу, у коме су вас натерали гадови и преваранти да будете странци, тужних погледа, скрајнути, људи које сапиње искуство и пређени пут......
На гробу Ромулијанином,  изнад Feliks Romuliane, пред одлазак из Србије у Шведску 





....   

     Ето шта је остало после толико векова на гробу мајке једног римског императора! О том императору много се мање зна, него о цару и философу Марку Аурелију. На Католичком гробљу у Сремској Митровици, које је затворено, нисам тражио гроб једног филозофа, већ један други, обрастао шибљем... 
     Крст је већ почео да трули испод набујалих дивљих ружа.
     Најсрећнији су, можда, они који никада нису били ни зачети, ни рођени.
     ....
   ЛеЗ 0016343 



Нема коментара:

СКОК ПОСЕТА. - 02. 07.2017. Око 21:35 ч....Скок посета

Mирослав Лукић, Оснивач ЗАВЕТИНА, Србија.
Сајтови 87 укупно, 83 верификована
Сајтови. Моји сајтови 30 .

Дељено са Лукићем

Моји сајтови 30

11.642.353 прегледа

(Извод из Контролне табле)

* * *

Локације Сазвежђа ЗАВЕТИНА имају, поред имена и презимена, душу и не трче попут тзв. српских сатиричарa за скупштинским клупама. Верујем да ће убудуће, у Србији, бити најтеже објавити, или објављивати, текстове у ЗАВЕТИНАМА.

Из једног писма пристиглог ових дана.Заиста, изгледа да је тако. Уређивање и објављивање текстова у "Заветинама" не може бити, управо због свега, као јуче и прекјуче.

--------------------

ДОКУМЕНТАЦИОНО ИНФОРМАТИВНИ ЦЕНТАР СЗ