Истакнути пост

Црним мурећепом записано

ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

Недотерани записи из мога села, или скице

(...)

                               ФРАГМЕНТИ...

Слике из Србије, снимљене летос. цветови татуле
 
БУКОВЕ ШУМЕ на Паљевинама (или на Бандери - на врху Паљевина, где су Лукићи имали повећи земљишни посед у једном комаду), простране, старе, сеновите, пуне печурака...Биле су атак на моју дечачку машту, када сам их први пут угледао. А то је било давно, неколико година пре поласка у школу, када смо одлазили - не на део нашег имања тамо, већ - на бачију Санде „Черкеза“. Букове шуме су почињале уз потески шумски пут према салашу Јовице Девиног, пре Малих Паљевина. Пут је био просечен кроз шуму, широк, простран, у употреби. Понегде је по том путу било и локви, које су се формирале средином пута, или крај пута, и у њима је била мутна водурина. Било је и пропланака уз тај пут између букових стабала, и неког купасто израслог растиња, грмана, које сам тада први пут видео ту. Ти грмани су ме привлачили, и тада када сам их први пут видео, и после.

Наш комад имања нешто мањи од хектара био је северно од потеског пута за Брезовицу; пола те парцеле је обрађивано, пола под шумом (цер, горун, липа, буква). Тамо сам ретко одлазио, можда крајем основне школе и као гимназијалац. У нашем имању је извор Кукавичјег потока, који је кроз шумску урвину кроз отицао према Кукавичјој Чуки, коју сам први пут видео прошле године.

Осећао сам да права планина почиње тамо где има тих букава, пропланака и грмана. Први пут сам доспео на Паљевине, можда, 1954. или 1955. године, када су ме повели на бачију. Други пут сам на Паљевине ишао са нашим оцем Михаилом, пред Ђурђевдан, пред мој полазак у школу, када смо уз Крајни Поток потерали овце на бачију Санде „Черкеза“, можда 1957. године, - једва се тога сећам. Овце смо давали на чување и бригу нашем првом комшији Санди, али једне године смо овце предали на Ђурђевдан, на бачији Ђокиних, у Дубоком Потоку. Дубоки и наш Кукавичји поток на Паљевинама теку некако паралелно први километар; између њих је греда једног брега на којој лежи део Басара, где сам ретко одлазио.

Ми тамо нисмо имали никакву земљу, говорило се да је тамо најгора земља за пољопривреду, посна шумска земља, може да се сеје само овас и сачма, али кукуруз и пшеница не.

На бачију смо одлазили на запрежним возилима, и тај пут би се знао одужити, пре свега – пут до Паљевина. Док су краве вукле уз стрмину Жутог Брда кола са чабровима, брашном и сољу и другим потрепштинама, чинило ми се, на неким местима брда, испод кога је био понор Средњег Потока са каменолом (плави камен!), да краве посустају, да ће кравама понестати снага и да ће кола полако кренути уназад и стрмекнути се у провалију, и тад ми је долазило да вриштим….То није било једино брдо до Паљевина, ко би их све набројао – чинило се да никада нећемо стићи!

Као што сам се бојао те вожње узбрдо на запрежним колима, тако ме је плашила и вожња низбрдо, када су краве крајњим напорима својих потковица и снагом својих вратова и рогова успевале да задрже кола на великим низбрдицама. Али између тих успињања и силажења, било је и правог пута, рецимо, од места где се скреће – за Басаре, или пре тога за Дубоки Поток. И крај тог широког пута , нарочито са северне стране, према сенском и каонском атару пружала се непрегледна густа букова шума, у коју се улазило кроз високу папрат, која ме је опет тако привлачила неком неодољивом снагом, као и споменути грмани. Те слике су се урезивале у моју свест, као нешто сасвим различито од околине у којој је било наше село, доле, у долини Пека. Те слике је завејавала прашина година, снегови, али снегови су се и отапали и из тих завејаних слика ницале су неке друге. Кад мислим о обе бачије, Черкеској и Ђокиних, мени се чини да су се моја сећала помешала, као карте у шпилу. Знам сигурно да сам пре своје пете године био на бачији Санде Черкеза, и знам да нисмо спавали у главном пастирском стану, већ напољу под кровом обора. Главни пастирски стан је био пун бува и вашки. Ми смо лежали на нашој сламарици под ведрим небом, као и хиљаду оваца на тој бачији: знам да су севале муње, и да је моја мајка померила сламарицу више под кров тора да нас не би закачио пљусак. Толико је севало и грмело и чинило се да неће престати никада, али мајка ме је загрлила и рекла:“Не бој се, тресла се гора, родио се миш… Прескочиће нас...“

Био сам сасвим мали да би ме пастири повели са собом, али можда ме мајка није пуштала са њима, из бојазни јер је шума била пуна змија, па и поскока.

После муже оваца, ујутру, пастири су пуштали овце на испашу низ једну стрмину, зелену, са младом јаворовом шумом – те слике сам се могао сетити..

Кад је реч о бачији Ђокиних, то је оно време кад се наша породица распадала, делила; не могу да тврдим да се млађи брат родио, не. Мислим да се још није био родио. Знам да су ме бачијари били повели једном са собом запретивши ми да не гурам ручице у шупљине шљива или врба, јер се тамо можда завукла и скотурала гуја. Са мајком сам одлазио низ неку низбрдицу до кладенца на обалама Дубоког Потока где је било огромних црних врба пуних шупљина, где су се гнездили голубови гриваши. Када сам 1999. године, повео старијег сина, до Дубоког Потока и бачије Ђокиних, од бачије није остало ни трага. Већина људи – неких шеснаест кућа који су ту живели (Дубоки Поток – Басаре), већ су се одселили, сишли у наше село, или отишли трбухом за крухом (Аустрија, Швајцарска, Немачка). Само је остало два салаша. Зрнков и Филипов… Сишли смо до Дубоког Потока, где је било црвених стена, налик на џиновска птичија јаја, и могао сам да препознам оне трешње преко пута бачије Ђокиних, само што су порасле као букве…


_________
        *

       


ЛеЗ 0016681




    30. VIII 1973. - Санда "Уце" звани "Черкез" . * Моја мајка је неуморна и обавља и "мушке послове", у шта сигурно спада и тежак посао када се пласти пласт...



    Пех. Пре неколико дана сам преписао, из зелене свеске, неколико параграфа који се тичу, пре свега пок. Наталије Лукић, док је била жива и у снази, а онда је нестала струја, и обрисала све то. Поново гледам те странице са којих сам правио изводе, али и оне празне, ненаписане. И осетио да још само у причањима живе покојни - отац и мајка, дедови, бабе, прадедови и прабабе, и сви други, које смо знали, и зато су та причања вредна да се забележе. Да трају и потрају… На неким местима, у тим изводима, наша покојна Наталија би оживела, као тих давних година, и зато сам се заинатио, и кренуо да правим поново изводе, и тако објавио мали рат списатељском баксузлуку.

   Наталија је са мојим млађим братом тог препоследњег дана августа седамдесеттреће довозила детелину и сено са њива у Милатковцу и Јасењу и са наших ливада Преко Пека и Лакомице. И кад су дотерали и последње лојтре са сеном, брат уђе у собу и захукта:“Прекидај са читањем и писањем! Завукао си се у ту собицу, па не видиш белог дана." - Јеси ли уморан? - Не осећам ни руке ни рамена. Хајде да ме замениш – да избацујеш мајци пласте сена, да заврши пласт.

   Био сам већ уморан од читања, и ова помоћ коју су тражили од мене добро је дошла, боље него вежбе и склекови. Издавао сам како кажу код нас у селу Наталији горе на пласту сено, она се љутила што журим и не „бирам“ сено него јој додајем „и мокро, зелено и буђаво. Јесам ли ти рекла – само суво?!… А влажно и зелено баци на десну страну, то ћемо после распростри на камару са багремом да се суши. Јер ако би све упластила, то би се брзо упалило (претворило у ђубре)“.

   Испред наше зелене капије широм отворене, на раскрсници, стоји неколико жена са девојчицама, зауставио их је пандур „Фиљко“ и дели им решења за порез и решења о водопривредним услугама, док су несташна деца трчала около ове групе старијих са радосним узвицима као ђумичићи. Изгладнели и уморни „кромпираши“, радници Економије, са празним торбицама за јело и мотикама преко рамена, долазили су уз пут према раскршћу, док сам ја и даље издавао пласте Наталији, сена неосушеног. „Баци то на земљу. Хеј, Ацо, однеси ово и баци кравама у јасле… „
   У исто време у наше Друго двориште уђе комшија Санда „Черкез“, осамдесетогодишњак, „румен у лицу као ружа, као 45 -петогишњак са високим притиском, Ива Бордонски, седе на камару багрема поред  пластова и уместо поздрава рече:“Лепо сено, меко ко памук, шест пластова!“

   - Шта ће то да буде, чика Сандо – упита га Наталија са пласта – да ти сиђеш из Паљевина, овамо?
   - А, ја се већ сутра поподне враћам на моју бачију. Имам неке прасиће који добро напредују, а нема ко да их сутра нарани, па сам им ја данас полазећи овамо доле у село нацепао неколико бундева да имају док се не вратим…
    - Како моја Стрина?
   То јест „Дудула“, удовица нашег покојног деда стрица званог Пера ла бандера. Она није знала ни једну српску реч, или се правила да не зна, него је увек одговарала на влашком. Њен први сусед, деда Санда одавно је био научио влашки, јер кад не држи бачију, онда је он ишао по Рановцу, да нашим суседима Власима, од конопље, прави пајване, вренгије и друге ствари.
   - Добро је… Отишла код ћерке Варадине у Каменицу…

    Практично на Паљевинама, у тој планинској дивљини, остали су да живе још само „Дудула“ и Санда „Черкез“…
   - Неће бити сена да довршиш тај пласт… - закључи у једном тренутку Санда, и припали своју лулу. Замириса дуван!
   - А, не мари! Покрићу ја ово што сам упластила најлоном, па кад донесемо још једна лојтра са имања на Паљевинама, биће да се доврши. Нек падне киша, не мари – кроз најлон не може… Ацо, ехеј, бре, дете, где си? Донеси најлон из Велике магазе, изабери највећи, да покријем ово што сам довршила…
   Брат оде по најлон, а диже се и деда Санда.
   - Да идем и ја…
   - У кафану код „Нантуља“?
   - Јесте, јесте, на пиво…
   - То те неко позвао да те почасти?
   - Ма не, частим ја самог себе. Ко би ме позвао? Кад немаш пара, онда немаш ни пријатеља, а кад немаш пријатеља, ко да те части? Од синова сам диго руке – живим за свој грош. Кад имам пара – пијем пиво, кад немам – пијем овчије млеко…
   Рече још нешто, и оде, а мајка чекајући брата да донесе најлон да покрије недовршени пласт, пратила га је како одлази и кад изађе кроз нашу зелену капију, рече тихо да донесем мердевине и усправим их уз пласт. - Санда ће да поживи дуже од свих, чак и од чича Грује Вујана (који је наводно поживео 127 година, рођен око 1837!) . Ето, Паљевине, Мишљеновац, Басаре, Брезовица и Рановац, имале су и такве раритете – као што су покојни чича Груја и Санда „Черкез“

    И ту престају ови изводи… И заводљивост причања, који је најбољи чувар, трајнији од меда. И понекад, чак лековитији од меда. На Паљевинама, или на врху Бандере, било је нешто што сам осетио као дечак, када су ме први пут тамо водили, на бачију, да сиримо сир кад је на нашу фамилију дошао ред. То је било можда баш годину или две пред братовљево рођење. Налазио сам касније, много касније, када сам имао двадесет и три пуне године, или шесдесет и три, сећање, или пламичак сећања на грмане на пропланцима успут кроз букове шуме уз које смо дошли из нашег села на планину на запрежним колима са неколико празних чаброва… Те грмане сам први пут видео, као што сам и звезде видео ноћу, под кровом обора где смо мајка и ја лежали на сламарицама које смо понели, што је било добро, јер је главни бачијски стан био претопао и пун бува и стеница...

   21. XI 2018


______
   * извор : Свеска од шесдесетак листова, зелених корица, испуњена мојим забелешкама - пенкалом. Нисам дописивао, дотериваао ништа, само сам исправио елементарне ствари накнадно, ових дана (новембар 2018.) То није прича о деда Санди, комшији преопута, иако је имала такав поднаслов који сам прецртао. То је прича о нашој мајчици Наталији, стубу наше куће.Ја сам имао идеју, још као студент, седамдесетих година минулог века, да направим портрете медаљоне мојих земљака, суседа, не само Мишљеновчана, и већ сам тада записао нека имена - Блага "Нантуљ" (кафеџија), Лека Балтуга, Лека "Шантра" (Шантић), КРАЊЦИ, Часлав и његов брат (шпекуланти из Штубика, што су куповали волове из Звижда и онда их терали преко планина, пречицама, и продавали у околини Неготина), Тома "Патет Лао", итд. - Оставио сам празне странице у свесци, дакле, нисам написао оно што сам тада мислио, јер је искрсло нешто друго, прече. У нашем селу већину живих знали су по надимцима, а не по њиховим презименима. На пример, деда Санда је имао презиме Перић, али су га, њега и његове, називали Уцани или Черкези, јер су од Черкеза водили порекло. У међувремену су сви ти људи, које спомињем (или не спомињем) преминули, редно, како се каже - и ко их се данас сећа? И наша мајчица је променила свет (2002), пре шеснаест година; на гробу се појавила и оструга и маховина...Моћна уметност заборава... Али, наша Наталија је у овој причи, жива и на врху незавршеног пласта, и гледа нас одозго...

1 коментар:

Веселинка Стојковић је рекао...

"И заводљивост причања, који је најбољи чувар, трајнији од меда. И понекад, чак лековитији од меда."