Као веома млад писц, са 23. или 24. године*
(...)
ЈУГОСЛОВЕНСКА РЕВОЛУЦИЈА...
Југословенска социјалистичка револуција , то је њена највећа заслуга - како кажу неки социолози - што је формирала маловарошки свет, омасовила га. Он је корак даље ка модерном друштву... (11. XII 1973.)
Бити песник, уметник, вајар, музичар значи бити несрећан у овом свету. Али да додам и ограду: уметници нису несрећни у стварању нових вредности, већ у животу...
* *
Овај свет је ужасан, као да га води лудило, које понекад покушава да инфицира и мене...Брат ми се јавио једном ироничном разгледницом, преносећи ми поруку наших рођака из завичаја. Осећам да је бесмислено да анализирам све своје поступке у овом свету у коме ни једна 10 % њих не признаје поштење као истину, и где је људско достојанство сведено на карикатуру...
____
* Много тога остало је напросто сахрањено у мојим бележницама, мислим оним преосталим, које сам сачувао од мишева и евентуалних књижевних мољаца и лешинара. Да сам покушао нешто од свега тога да објавим у неким књижевним часописима - ко би то штампао? Шта су моји вршњаци у то време, у Србији и Југославији, писали и објављивали? Кад се само сетим, после свега, шта су у ствари, "примали" уредници "Младости", "Студента", "Видика", да не спомињем "Књижевност" и извикани Летопис МС - строго контролисане возове - мене обузме нека језа од ужаса. Већина тих уредника и контролора писања нису више међу живима; одлазе и моји вршњаци - чикам их да објављују то што су писали, ако су уопште писали за себе, са двадесет и кусур година. Да ли има некога од њих, превасходно живих, који може бити нека мера, мада искрено сумњам да тога има, чак и да дописују сада, или да то наставе до своје 123. или 125. године, ако поживе као слонови, да би могли написати нешто по чему би их потомци памтили... (12. 09. 2018)
ЛеЗ 0016216
(...)
ЈУГОСЛОВЕНСКА РЕВОЛУЦИЈА...
Југословенска социјалистичка револуција , то је њена највећа заслуга - како кажу неки социолози - што је формирала маловарошки свет, омасовила га. Он је корак даље ка модерном друштву... (11. XII 1973.)
Бити песник, уметник, вајар, музичар значи бити несрећан у овом свету. Али да додам и ограду: уметници нису несрећни у стварању нових вредности, већ у животу...
* *
Овај свет је ужасан, као да га води лудило, које понекад покушава да инфицира и мене...Брат ми се јавио једном ироничном разгледницом, преносећи ми поруку наших рођака из завичаја. Осећам да је бесмислено да анализирам све своје поступке у овом свету у коме ни једна 10 % њих не признаје поштење као истину, и где је људско достојанство сведено на карикатуру...
____
* Много тога остало је напросто сахрањено у мојим бележницама, мислим оним преосталим, које сам сачувао од мишева и евентуалних књижевних мољаца и лешинара. Да сам покушао нешто од свега тога да објавим у неким књижевним часописима - ко би то штампао? Шта су моји вршњаци у то време, у Србији и Југославији, писали и објављивали? Кад се само сетим, после свега, шта су у ствари, "примали" уредници "Младости", "Студента", "Видика", да не спомињем "Књижевност" и извикани Летопис МС - строго контролисане возове - мене обузме нека језа од ужаса. Већина тих уредника и контролора писања нису више међу живима; одлазе и моји вршњаци - чикам их да објављују то што су писали, ако су уопште писали за себе, са двадесет и кусур година. Да ли има некога од њих, превасходно живих, који може бити нека мера, мада искрено сумњам да тога има, чак и да дописују сада, или да то наставе до своје 123. или 125. године, ако поживе као слонови, да би могли написати нешто по чему би их потомци памтили... (12. 09. 2018)
 |
| Бела Тукадруз (алиас М. Лукић) усред приватне прашуме ПРЕКО ПЕКА (почетком септембра 2018. - Снимак БФРС) |
ЛеЗ 0016216
Нема коментара:
Постави коментар