Истакнути пост

Црним мурећепом записано

ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

Са насловне странице


..
..

ПИСМО ПЕСНИКИЊЕ БЕЗ АДРЕСЕ ПЕСНИКУ СА ПОГРЕШНОМ АДРЕСОМ (ЛеЗ 0011113)


Недорасла значају онога о чему овде беседите, тој страшној подели на престоничке и писце са погрешне адресе (провинцијске), желим да Вам кажем да од судбине вас, таквих, постоји можда и гора, а то је удес оних који у престоници живе, у њој ишколовани, у њој проводећи цео свој век (многи у њој и рођени), па опет сличну судбину вас, писаца из унутрашњости, имају. Или још гору! Говорим о онима чије је престоништво само географски појам, а суштински, судбина им је као и онима из Врања, Мишљеновца, Трешњевице… То су они који, поштењем истинског уметника, нису желели у кланове, нису желели чак ни да им чињеница како су из главнога града буде важна пред другим ствараоцима, пред читаоцима, пред сопственим делом. Замислите тек њихов бол и њихове муке, драги песниче! Ви можете, из „заборављене провинције“ , у своме мање или више оправданом гневу, да будете љути на престоницу, њен сјај, медијска светла и „буразерске“ односе за које кажете да овде владају и да су кривци за маргинализовање уметника изван Београда ( а штету коју уметности тиме наносе нећу ни да помињем!). А кога они да криве? Ви можете да утеху налазите у тој истој провинцији (скрајнутој, уметнички изопштеној, угроженој, али вашој), а где утеху да нађу престоничани само по адреси… Они на Београд неће и не могу да се љуте јер га воле! Моја једина утеха, засад, јесте да је кривица у мени, мање у моме поштењу и личном избору да никада, али баш никада нећу своју „престоност“ (извињавам се, мањкавост српскога језика ми намеће овај погрешан термин за некога ко живи у престоници), истицати, ма где, као квалитет, јер он то, по себи, није. Утеха може да ми буде, кажем, једино признање да је моја маленкост, својим радом заправо још истинска незнатност у књижевном свету, и главнога града, и уопште, ако то може да буде утеха. Мени, засад, може, али шта је са великим, а скрајнутим ствараоциама са тзв „праве адресе“, београдске, чија је судбина можда и гора од оних јужно и северно од ње? А има их, има… Завапили би и они, верујем, али немају коме, а ни против кога… Желим заправо да кажем, драги Песниче, како ме је ово Ваше писмо растужило, поделама о којима говорите, не зато што о њима говорите, него зато што оне постоје. А, бојим се, ни ја овим писмом-одговором нећу поправити ту ствар, подсећајући Вас и на још једну потподелу, која мене лично погађа, и која би ме ускоро и убила, да се нисам већ досетила како треба „емигрирати у сопствену самоћу“, зарад писања, зарад човечности… Јер тако морам! Из мога маленог Доброг Дола крај Смедерева сам отишла давно, у престоници живим већ дуго, али ни као човек, ни као писац не спадајући у оне који из ње не виде даље од Авале, па бих, да није те добровољне измештености у самоћу, помислила како сам, заправо, Нигде. Али, знам да нисам, јер нисам усамљена, међу истомишљеницима одавде, али и међу онима јужно, северно, источно и западно од овога града кога ипак волим = извор: ПИСМО ПЕСНИКИЊЕ БЕЗ АДРЕСЕ ПЕСНИКУ СА ПОГРЕШНОМ АДРЕСОМ (Одговор на текст Моја топонимија Мирослава Тодоровића) Тодора Шкоро: Песничка писма са лоше адресе

..

ГАШЕЊЕ "НОВОСТИ"?Изјава Милована ВИТЕЗОВИЋА

НОВОСТИ” су својевремено покренуте да бране земљу, народ, укупан њихов живот и културу. И то су радиле деценијама. Може се рећи, веома успешно, према слободама које су, у разним приликама, бивале веће или мање и према догађајима који су овде бивали судбоносни. Гашење “Новости” чинило би ми се и као гашење народа коме припадамо. Посебно би се то одразило на већ незавидно стање наше културе. / Могућим гашењем “Новости” угасило би се и њихово издаваштво, јединствени конкурс за карикатуру “Пјер”, који је наше карикатуристе винуо у светски врх. Угасио би се избор књига за награду “Меша Селимовић”. Угасиле би се награде “Гордана Брајовић” за дечју књижевност и дечје стваралаштво и “Јован Хаџи Костић” за новинску сатиру. Нестало би и велике акције “Најплеменитији подвиг године”, која указује на врхунце људскости. Да ли би гашење свега овога значило велики преседан, да не кажем културни злочин?

Нема коментара: